Sinoć je otvoren najčudniji Bitef koga mogu da se setim.
Vreme koje živimo najčudnije je vreme koga mogu da se setim.
Vreme čudnih okolnosti.
Bitef je uvek bio slika sveta. Slika vremena u kojem nastaje. Splet okolnosti trajanja u nekom društvenom stanju.
Stanje je alarmantno, Bitef se hrabro u njemu ogleda.
Trg Mire Trailović, velika bina, svi nosimo maske sa zvezdama preko lica, daleko jedni od drugih koliko je propisano.
Kad pozorišni svet sprovodi nekakve mere usled nekakvih okolnosti, moram da primetim, da je to zaista do krajnjeg kraja sprovođenja istih. To je zanimljivo. Verujem da je sinoć Bitef bio ona tačka u Beogradu na kojoj sigurno nećete dobiti koronu. Mere su toliko dosledno sprovedene, da su postale nekakav pozorišni ritual za sebe. Neka parada novih pravila. Bitef sakrivenih lica i velikih udaljenosti. Virtuelni Bitef. Bitef onlajn.
Na Mirinom trgu, naravno, mnogo ljudi. Naravno, veoma je svečano. Na razvaljenom trgu pored pijace koja se renovira, iza kontejnera sa građevinskim materijalom, puca prelepa bina na otvorenom. Nad njom, moćni vitki elegantni i strogi, svetli zvonik naše crkve. Hrama najčudnijeg verovanja na svetu. Verovanja u lepotu teatra.
Vera u mogućnost lepog. Koja najverovatnije može jedina da nas spase. Nas - ljude ovog sveta u raspadanju.
Sedim sa Minjom, Jelenom, Vesnom i Filipom. Na nekim kartonima iza bine. Na pristojnoj distanci posmatramo sebe, Bitef i svet.
Sa osećanjem velikog ponosa, nekog davnog klinačkog ponosa na Bitef i sebe u njemu, aplaudiramo glasno. Oči nam se smeju, usta pod zvezdanom zabranom. Urlamo dok pričamo. Verujemo da se slabije čujemo ako nam se usta ne vide.
Aplaudiram glasno Ivanu, Kneži, Milošu, Ksendži, Anđi, Stoji, Dragani, Slavici... ne ovim redom i ne nabrojah vas sve, al aplaudiram svima istovremeno. Bitef postoji ove godine ipak. I to je veoma važan okvir smisla moga bića. I tvoga bića. I naših bića. I kolektivnog umetničkog bića svih nas. Bitef ipak postoji, hvala vam, ljudi, što ste ga učinili mogućim.
Nekako, ove uvrnute okolnosti i Bitef koji tako šmekerski sa njima „razgovara“.
Vrhunsko otvaranje. Jer se desilo. I naravno desilo se bez greške. U konceptualnom i organizacionom smislu.
Bitef je otvorila velika dama, velika gospođa i vrhunska intelektualka, Vera Konjović. Urednica Bitefa na filmu. Urednica prevodilačkog sektora u Bitefu. Ove godine rešila je da stavi tačku na svoj program. Napisala je izvanrednu knjigu. Čekajući BITEF.
Vera je obožavano biće Bitefa. Jedna iz prvog reda njegovih kreatora.
Nas „pet sredovečnih klinaca sa kartona“ od malopre, aplaudiramo Veri.
Kad smo je upoznali bili smo stvarno klinci izmileli sa Akademije. Vera, uvek moćna, nasmejana, sa šeširom. Ubitačnog smisla za humor. Zaljubili smo se u nju na prvi susret.
Nezaboravne su njene interpretacije simultanih prevoda koje je sa svojom ekipom saradnika, radila za sve predstave Bitefa. Kad Vera sedne za mikrofon, to postaje prava, vrhunska radio gluma. Obožavanje za njene simultane prevode. Obožavanje za sve selekcije svakog Bitefa na filmu.
Svojim veselim, zvonkim, moćnim glasom, zauvek devojčica, večiti cinik, uvek elegantna, otvorila je sinoćni Bitef.
Aplauz, naklon do poda, ljubav, poštovanje, zahvalnost.
Gledamo nastup Cirkus sfere. Bitef je oduvek i cirkus. Sve mi to izgleda stilski nerazdvojivo. Mislim na Miru Trailović, verujem da bi uživala. Jer ovaj trg sa njenim imenom nekako je njeno maslo. Kolokvijalno rečeno. Mnogo i često Bitef teatar izlazi na ovaj trg. Nikad do sad ovako raskošno. I nikad hrabriji, opipljiviji i potrebniji. Kao nekakav dokaz da svet ipak postoji. Dok postoji Bitef kao njegovo uvrnuto ogledalo.
Gledam kolegu cirkuzanta kako mili po žici lakim žonglerskim stilom. Po trgu, po nebu, po prostoru, po zadatostima. Lepa metafora. Gotovo opšte mesto. Tako jednostavno pozorišno uokvireno. Čovek na žici, vreme na žici, drhtave igre sa gravitacijom.
Na trgu ima mnogo dece. Svi programi ove godine su dostupni i besplatni. Vidljivi na bimu, sa ulice. Deca gledaju robota na video bimu i tapšu. Ovaj izvanredan gest govori mnogo dobrog o promisli koncepta ovogodišnjeg Bitefa. O jasnom stavu u dijalogu sa vremenom koji je Bitef zauzeo.
Dolina jeze virtuelni robot na trgu, uvrnuto otvara neku naprslinu, novu pukotinu u vremenu-prostoru, gde pozorište ostaje živo i moguće. Na ivici budućnosti. Slogan toliko precizan, da je sinoć odgovorio na sva moja pitanja o smislu pozicije pozorišne umetnosti danas. O budućnosti nas u pozorištu i budućem pozorištu.
Dok sedim na kartonu, nasuprot teatru u kom sam porasla, zagledana u festival koji je opet pobedio gravitaciju.
Mnogo se radujem. Ovom Prologu. Sa ivice budućnosti.
Jelena Bogavac
