Na ivici budućnosti
Ne treba posebno isticati, pošto je samorazumljivo, da je rad na glavnom programu 54. Bitefa bio izuzetno otežan. Mesecima su trajali pregovori s kompanijama i pozorištima čije su predstave izabrane jer niko nije mogao da predvidi u kom će se pravcu razvijati događaji povezani sa globalnom pandemijom virusa korona. Sve ljudske aktivnosti na svim delovima planete Zemlje bile su, i još su uvek, bitno otežane, a pojedine i onemogućene, ali se čini da nije egocentrično - ili je egocentrično u meri primerenoj teatru - ustvrditi da u globalno najugroženije delatnosti spada i organizacija međunarodnih pozorišnih festivala. Ona je ugrožena zbog činjenice da je sama pozorišna praksa, u okolnostima nužne telesne razdvojenosti, skoro onemogućena. Dodatna frustracija, a koja je imanentna međunarodnom i to svetskom festivalu, proističe iz otežanog avionskog saobraćaja, preporuka za (ne)putovanje u neke zemlje, obaveznih karantina... Imajući ove izazove u vidu, umetničko-produkcijski tim Bitefa ne može da garantuje da će se festival i desiti u planiranom terminu, od 9. do 15. septembra. To će zavisiti od pandemije, domaćih i stranih protokola o javnim okupljanjima i međunarodnom avionskom saobraćaju, itd.
Ipak, i u ovakvim uslovima uspeli smo da osmislimo program iza kog koncepcijski i umetnički u potpunosti stojimo i koji je produkcijski „održiv“. Jedino što će ovo izdanje, što je sasvim logično u jednoj suštinski kontinuirano vanrednoj situaciji, biti nešto skromnije. Razlog nije samo finansijski - drastično, neobrazloženo smanjenje državnih subvencija za Bitef, te opšta neizvesnost u pogledu spremnosti sponzora da u ovom trenutku podržavaju umetnost - već i produkcijski, šire gledano. S manjim ansamblima (većina predstava u programu 54. Bitefa nema mnogo izvođača) manji je i rizik da će se neko od njih razboleti, te gostovanje biti otkazano, a i nezavisne trupe su fleksibilnije, lakše izlaze na kraj s pandemijskim protokolima.
Tim Bitefa je i druge izazove pandemije imao u vidu pri umetničkom i produkcijskom koncipiranju glavnog programa te, nadamo se, dao svoj maksimum u njihovoj prevenciji. Veliki izazov je i potencijalna nemogućnost javnog okupljanja većeg broja ljudi, tj. nužnost održavanja telesne distance u gledalištu. Pošto smo morali da zbog organizacionih poteškoća odustanemo od prvobitne zamisli da i ove godine nastavimo saradnju s Lukom Beograd, gde bismo mogli da izgradimo gledališta s adekvatnim razmakom između sedišta, telesno odstojanje moraćemo da ostvarimo u institucionalnim pozorištima. To znači, blokiranje jednog broja sedišta i, posledično, smanjenje broja gledalaca, što stvara novi problem. Nažalost, ove godine neće svi zainteresovani moći da uđu na predstave i pored toga što smo, upravo iz tog razloga, obezbedili da svaka od njih ima nekoliko izvođenja: s telesnim odstojanjem kapaciteti sala smanjeni su za jednu polovinu, ili čak za dve trećine.
Pored svih otežanih okolnosti, pripreme glavnog programa 54. Bitefa zasnivale su se i na nekim srećnim okolnostima. Glavna srećna okolnost je ta što smo dramaturg festivala, Filip Vujošević, i ja kao njegov umetnički direktor i selektor, do početka pandemije odgledali preko trideset pet predstava, te je, uz nekoliko naknadno odgledanih snimaka predstava, postojao sasvim dovoljan „rezervoar“ za finalnu selekciju. Dakle, program 54. Bitefa nije trpeo zbog prekida putovanja i gledanja predstava uživo, najpouzdanijeg načina selekcije: temelji programa postavljeni su pre više od godinu dana, kada je odgledana predstava Dolina jeze. Uspeli smo, drugim rečima, da ostvarimo obe noseće linije/osovine festivalskog koncepta, i umetničku i tematsko-problemsku, uz dve pomoćne - vanevropsko pozorište i nova autorska imena. Bar jednoj od ovih, a najčešće nekolikim koncepcijskim linijama, pripada svaka od izabranih predstava... A koje su one glavne, umetničke i tematske osovine 54. Bitefa?
„Naučnici dele istoriju naše planete na epohe koje nose imena pleistocen, pliocen, miocen. Zvanično, mi živimo u epohi holocena, ali bi bolje bilo poslednjih sedamdeset hiljada godina nazvati epohom antropocena - epohom čovečanstva, jer je za tih sedamdeset milenijuma homo sapijens postao najvažniji činilac promena u ekologiji naše planete (...) Od nastanka života na našoj planeti, pre četiri milijarde godina, nikada jedna vrsta nije sama menjala svetsku ekologiju. (...) Ova vrsta čovekolikih majmuna uspela je za sedamdeset hiljada godina sama da promeni svetski ekosistem radikalno i nepredvidljivo. Naš uticaj već je ravan posledicama delovanja ledenih doba i tektonskih pomeranja. Za jedan vek mogao bi da nadmaši i posledice onog asteroida koji je pre šezdeset pet miliona godina pobio dinosauruse“ (Harari, Homo deus, 96-97).
Jedan od danas planetarno najpoznatijih naučnika, izraelski istoričar Juval Noa Harari, ovako opisuje dejstvo homo sapijensa na planetu Zemlju, na njen globalni ekosistem. Izabrao sam Hararija kao referencu o ovoj temi ne samo zbog njegove slave već i zato što će nas, kao što ćemo videti, predstava rađena baš po njegovim bestselerima - Sapijens: kratka istorija čovečanstva, Homo deus: kratka istorija sutrašnjice i 21 lekcija za 21. vek - uvesti u sve teme koje tretira 54. Bitef: od najvećeg globalnog problema današnjice, klimatskih promena, uništenja ekosistema i, posledično, realnog rizika od opšte kataklizme, do projekcije sveta posle, sveta koji se u savremenoj teoriji naziva posthumanizam i transhumanizam. Dodatno opravdanje za ovakav problemski fokus nalazi se u činjenici da prva grupa tema, onih povezanih sa ekološkom krizom, nije samo globalnog karaktera, već i lokalnog, a s obzirom na to da je Beograd jedna od svetskih metropola koja ima ogroman problem sa zagađenjem vazduha. Takođe, i razlog zbog kojeg Bitef 2020. godine možda neće moći da se održi jeste ekološki: pandemija korona virusa je, između ostalog, i rezultat poremećaja ekosistema.
Pojmove transhumanizma i posthumanizma koristim u najširem značenju, možda čak i kolokvijalnom: ne kao projekciju sveta bez ljudi (što je bila tema 52. Bitefa), već sveta u kojem čovek više neće biti u centru. Iz želje da sebe maksimalno „nadogradi“, a na osnovu čežnje da dosegne ideale blaženosti, besmrtnosti i bogolikosti, o čemu Harari piše u Homo deusu, čovek je, paradoksalno, doveo do razgradnje ljudskog subjektiviteta. U teorijskom smislu, ove pojmove shvatam onako kako ih postavlja Keri Vulf: transhumanizam je intenziviranje humanističkih ideala u vidu tehnološke nadogradnje čoveka, a posthumanizam kritika takvog, u osnovi, i dalje antropocentričnog koncepta, a zarad ideje ravnoteže i ravnopravnosti među svim živim bićima... Imajući sve ovo u vidu, umetnička linija 54. Bitefa nametnula se sama sobom. Ona se svodi na različite pojave digitalnog tela izvođača, odnosno razgradnju ljudskog subjekta izvođenja. Prema određenju Stiva Diksona, digitalno telo izvođača podrazumeva virtuelno, kiborg i robot telo. Virtuelno pripada samo virtuelnom prostoru i kao takvo ono je uvek slika, reprezentacija nekog drugog tela. Kiborg je ljudsko telo s nekim mašinskim intervencijama, dok je robot u potpunosti mašinsko telo... U nekim predstavama 54. Bitefa telo izvođača se dopunjuje ili čak zamenjuje dronom ili robotom, dok je u drugima ono i dalje jedno i jedinstveno, ali je putem svetlosnih i drugih efekata, te robotizovanom koreografijom - temeljno dekonstruisano, dehumanizovano.
Kao što smo nagovestili, u celokupni tematski spektar 54. Bitefa - u rasponu od uništenja globalnog ekosistema do uznemirujućih perspektiva čovečanstva - uvodi nas predstava koju smo, logično, postavili da bude prva, u tradicionalnom danu Prologa. Takođe smo istakli da ove i srodne teme ona tretira upravo na osnovu Hararijevih analiza, zaključaka i prognoza. Reč je o spektakularnoj ansambl-predstavi ubojitog naslova - 2020 - hrvatskog reditelja Ivice Buljana, koju su koproducirala tri ugledna ljubljanska teatra/kulturna centra, Drama Slovenskog narodnog gledališča, Mestno gledališče ljubljansko i Cankarijev dom. Za ovakvo pozicioniranje predstave 2020 u dramaturgiji 54. Bitefa postoje još dva razloga. Predstava ima elemente imerzivnog teatra, te pravi kopču s prošlogodišnjim izdanjem Bitefa. S obzirom na svoj naslov, svoje teme i činjenicu da je jedna od retkih velikih regionalnih predstava, a možda i evropskih, koja je stigla da se pojavi u 2020. (pre početka pandemije), ona je i svojevrsni omaž, cinik bi rekao posmrtni, godini koja je temeljno potresla, ugrozila i izvesno, mada neznano u kom obliku i obimu, izmenila naše živote i svet, uključujući tu i pozorište (i kao stvaralačku praksu i kao instituciju).
Na svečanom otvaranju biće izvedena predstava Tragovi jednog od vodećih evropskih i svetskih koreografa, Vima Vandekejbusa, u izvođenju njegove kompanije Ultima vez iz Brisela. U vrlo energičnoj, duhovitoj i uzbudljivoj koreografiji, s elementima i govornog pozorišta, ova predstava razvija dramaturški luk - nimalo ilustrativan - od probijanja autoputa kroz šumu, te uništavanja prirode, do komičnog, ali pretećeg finala u vidu osvete prirode. Onu tematsku celinu 54. Bitefa, koja se svodi na problematizovanje ekoloških izazova savremene civilizacije, zaokružuje predstava Pluća mladog slovenačkog reditelja Žige Divjaka, rađena po komadu savremenog engleskog dramskog pisca Dankana Makmilana, u produkciji Drame SNG-a iz Ljubljane. Komad o izazovima s kojim se suočavaju ljubavni parovi danas pokreće, između ostalog, i jedno, na prvi pogled apsurdno, čak i morbidno, ali suštinski sasvim legitimno ekološko i etičko pitanje: da li je ispravno rađati decu u prenaseljenom svetu, u kome svako biće troši dragocene zalihe kiseonika, ali i svetu u kome taj novi život očekuju ozbiljne egzistencijalne muke s mogućim tragičnim ishodom, od ekološke kataklizme, preko pandemija do velike ekonomske i socijalne krize. Ova minimalistička predstava, zasnovana na sjajnoj igri dvoje mladih glumaca, predstavlja nam i novo ime slovenačke režije, a na osnovu njegovih stvaralačkih potencijala slobodno se može reći i regionalne i evropske, Žige Divjaka, što je jedna od važnih koncepcijskih misija Bitefa.
U nastavku 54. Bitefa tematski fokus se pomera s ekoloških na srodna pitanja, na koncept posthumanizma shvaćenog u najširem smislu. U belgijskoj predstavi Opčinio sam te, mladog, ali već internacionalno afirmisanog iranskog koreografa Ehsana Hemata, robotizovana koreografija troje izvođača iz Irana, Belgije i Japana, u sadejstvu s nadzorom koji nad njima sprovodi njihov četvrti partner - dron - artikuliše jedan od glavnih problema savremenog sveta, onog u kome više ne vladaju humanističke vrednosti: medijsku i tehnološku kontrolu i manipulaciju. Ovom se predstavom, u dimenzijama koje su ove godine bile realne, markira još jedna bitna koncepcijska linija Bitefa: prikazivanje i afirmacija rada stvaralaca iz vanevropskih i nezapadnih kultura.
Noseća predstava umetničke linije 54. Bitefa, ona na kojoj je koncepcijsko osmišljavanje ovog izdanja festivala i bazirano, jeste produkcija čuvenog minhenskog Kameršpilea, u saradnji s podjednako poznatom kompanijom Rimini protokol, te u postavci Štefana Kegija, jednog od troje reditelja ovog kolektiva, i ljubimca Bitefove publike. Jedini izvođač ovog solo-performansa je humanoidni robot, neverovatno verna kopija stvarne osobe, pisca Tomasa Melea. Forma ovog performansa je predstava-predavanje, a tema Meleovog predavanja (on robotu pozajmljuje glas) autobiografska je: piščev bipolarni poremećaj ličnosti, za koji je tipičan strah od gubitka kontrole, a to je upravo ono što Mele radi kad dozvoljava da robot govori umesto njega - prepušta mu vlastiti „subjektivitet“. Ova inteligentna i duhovita predstava povezuje univerzalna pitanja posthumanizma s onima koja se odnose na suštinu pozorišta: pitanje nužnosti „živog“ glumca na sceni, uslova/okolnosti gledalačke empatije, itd. Ako i pretpostavimo da aktivnost humanoidnog robota može da u nama izazove emocionalnu reakciju kao da je reč o ljudskom biću, postavlja se pitanje da li i kako funkcioniše drugi pravac međuzavisnosti na relaciji publika-izvođači, odnosno da li i kako gledalačke reakcije mogu da utiču na samo izvođenje (tu međuzavisnost Erika Fišer-Lihte određuje kao „autopoetičku povratnu spregu“).
Vrhunac i umetničke i tematske linije ovog Bitefa, te tako i projekat primeren završnici festivala, jeste francuska predstava-instalacija Fleš reditelja Franka Vigrua. Ona nema fabulu, potpuno je apstraktna, te se svodi na vizuelno-atmosfersku instalaciju s dvoje plesača čija su tela, njihov ljudski identitet, radikalno dekonstruisani kostimom, svetlom, dimnim efektima i drugim scenskim sredstvima.
Za sam kraj festivala ostavili smo jedinog domaćeg predstavnika na 54. Bitefu, predstavu Living room Beogradskog dramskog pozorišta koju, po vlastitom predlošku/konceptu, postavlja mladi, publici Bitefa dobro poznati nemački reditelj Ersan Mondtag. Kao i prethodna, prva predstava iz svojevrsne trilogije, i projekat Living room se koncepcijski zasniva na likovno raskošnoj i znakovno preciznoj scenografskoj slici jednog specifičnog, zatvorenog sveta, koji nastanjuju usamljene, otuđene egzistencije. Ova lirska meditacija o vremenu, prolaznosti i usamljenosti jeste autentični doprinos jednoj od problemskih linija 54. Bitefa, konkretno viziji „posthumanog sveta“. Izbor ove predstave, čija će premijera biti upravo na Bitefu, ima još jedno obrazloženje: njime se podržavaju savremene, „bitefovske“ tendencije u domaćem teatru, što je od samog početaka festivala bila jedna od njegovih misija. Ne treba podsećati da je Mondtaga, kako i sam izjavljuje, u međunarodnim krugovima „otkrio“ upravo Bitef na čijem je 51. izdanju imao čak dve predstave. To je bio njegov prvi nastup van nemačkog govornog područja, dok je danas „zvezda u usponu“ evropskog pozorišta.
Na tematskom planu ovaj se Bitef fokusira na distopijske perspektive čovečansva, što je prevashodno, ali ne i isključivo uslovljeno urušavanjem globalne ekološke ravnoteže (iz čega je proizašla i aktuelna pandemija), dok na umetničkom planu eksperimentiše s mogućnostima izvođenja u čijem središtu ne bi nužno bio ljudski akter. Na obe ove koncepcijske ravni, 54. Bitef je, dakle, naglašeno okrenut budućnosti i u odnosu na obe nagoveštava nove stvarnosti, uključujući i pozorišnu, koje možda neće biti antropocentrične... Da li se takve budućnosti treba plašiti ili joj se, priželjkujući povratak ravnoteže u prirodi, treba radovati, to je pitanje zasad bez odgovora. Ovakva budućnost više nije futuristička projekcija, ona je tu, samo što u nju nismo uskočili, ili se u nju strmoglavili, jer ko zna da li ona išta dobro donosi (i da li treba da donese) homo sapijensu? Stojimo na njenoj ivici kao što se stoji na ivici ambisa... Bitef anno domini 2020. ili - Na ivici budućnosti.
Ivan Medenica,
umetnički direktor i selektor Bitefa
