На ивици будућности
Не треба посебно истицати, пошто је саморазумљиво, да је рад на главном програму 54. Битефа био изузетно отежан. Месецима су трајали преговори с компанијама и позориштима чије су представе изабране јер нико није могао да предвиди у ком ће се правцу развијати догађаји повезани са глобалном пандемијом вируса корона. Све људске активности на свим деловима планете Земље биле су, и још су увек, битно отежане, а поједине и онемогућене, али се чини да није егоцентрично - или је егоцентрично у мери примереној театру - устврдити да у глобално најугроженије делатности спада и организација међународних позоришних фестивала. Она је угрожена због чињенице да је сама позоришна пракса, у околностима нужне телесне раздвојености, скоро онемогућена. Додатна фрустрација, а која је иманентна међународном и то светском фестивалу, проистиче из отежаног авионског саобраћаја, препорука за (не)путовање у неке земље, обавезних карантина... Имајући ове изазове у виду, уметничко-продукцијски тим Битефа не може да гарантује да ће се фестивал и десити у планираном термину, од 9. до 15. септембра. То ће зависити од пандемије, домаћих и страних протокола о јавним окупљањима и међународном авионском саобраћају, итд.
Ипак, и у оваквим условима успели смо да осмислимо програм иза ког концепцијски и уметнички у потпуности стојимо и који је продукцијски „одржив“. Једино што ће ово издање, што је сасвим логично у једној суштински континуирано ванредној ситуацији, бити нешто скромније. Разлог није само финансијски - драстично, необразложено смањење државних субвенција за Битеф, те општа неизвесност у погледу спремности спонзора да у овом тренутку подржавају уметност - већ и продукцијски, шире гледано. С мањим ансамблима (већина представа у програму 54. Битефа нема много извођача) мањи је и ризик да ће се неко од њих разболети, те гостовање бити отказано, а и независне трупе су флексибилније, лакше излазе на крај с пандемијским протоколима.
Тим Битефа је и друге изазове пандемије имао у виду при уметничком и продукцијском конципирању главног програма те, надамо се, дао свој максимум у њиховој превенцији. Велики изазов је и потенцијална немогућност јавног окупљања већег броја људи, тј. нужност одржавања телесне дистанце у гледалишту. Пошто смо морали да због организационих потешкоћа одустанемо од првобитне замисли да и ове године наставимо сарадњу с Луком Београд, где бисмо могли да изградимо гледалишта с адекватним размаком између седишта, телесно одстојање мораћемо да остваримо у институционалним позориштима. То значи, блокирање једног броја седишта и, последично, смањење броја гледалаца, што ствара нови проблем. Нажалост, ове године неће сви заинтересовани моћи да уђу на представе и поред тога што смо, управо из тог разлога, обезбедили да свака од њих има неколико извођења: с телесним одстојањем капацитети сала смањени су за једну половину, или чак за две трећине.
Поред свих отежаних околности, припреме главног програма 54. Битефа заснивале су се и на неким срећним околностима. Главна срећна околност је та што смо драматург фестивала, Филип Вујошевић, и ја као његов уметнички директор и селектор, до почетка пандемије одгледали преко тридесет пет представа, те је, уз неколико накнадно одгледаних снимака представа, постојао сасвим довољан „резервоар“ за финалну селекцију. Дакле, програм 54. Битефа није трпео због прекида путовања и гледања представа уживо, најпоузданијег начина селекције: темељи програма постављени су пре више од годину дана, када је одгледана представа Долина језе. Успели смо, другим речима, да остваримо обе носеће линије/осовине фестивалског концепта, и уметничку и тематско-проблемску, уз две помоћне - ваневропско позориште и нова ауторска имена. Бар једној од ових, а најчешће неколиким концепцијским линијама, припада свака од изабраних представа... А које су оне главне, уметничке и тематске осовине 54. Битефа?
„Научници деле историју наше планете на епохе које носе имена плеистоцен, плиоцен, миоцен. Званично, ми живимо у епохи холоцена, али би боље било последњих седамдесет хиљада година назвати епохом антропоцена - епохом човечанства, јер је за тих седамдесет миленијума хомо сапијенс постао најважнији чинилац промена у екологији наше планете (...) Од настанка живота на нашој планети, пре четири милијарде година, никада једна врста није сама мењала светску екологију. (...) Ова врста човеколиких мајмуна успела је за седамдесет хиљада година сама да промени светски екосистем радикално и непредвидљиво. Наш утицај већ је раван последицама деловања ледених доба и тектонских померања. За један век могао би да надмаши и последице оног астероида који је пре шездесет пет милиона година побио диносаурусе“ (Харари, Хомо деус, 96-97).
Један од данас планетарно најпознатијих научника, израелски историчар Јувал Ноа Харари, овако описује дејство хомо сапијенса на планету Земљу, на њен глобални екосистем. Изабрао сам Харарија као референцу о овој теми не само због његове славе већ и зато што ће нас, као што ћемо видети, представа рађена баш по његовим бестселерима - Сапијенс: кратка историја човечанства, Хомо деус: кратка историја сутрашњице и 21 лекција за 21. век - увести у све теме које третира 54. Битеф: од највећег глобалног проблема данашњице, климатских промена, уништења екосистема и, последично, реалног ризика од опште катаклизме, до пројекције света после, света који се у савременој теорији назива постхуманизам и трансхуманизам. Додатно оправдање за овакав проблемски фокус налази се у чињеници да прва група тема, оних повезаних са еколошком кризом, није само глобалног карактера, већ и локалног, а с обзиром на то да је Београд једна од светских метропола која има огроман проблем са загађењем ваздуха. Такође, и разлог због којег Битеф 2020. године можда неће моћи да се одржи јесте еколошки: пандемија корона вируса је, између осталог, и резултат поремећаја екосистема.
Појмове трансхуманизма и постхуманизма користим у најширем значењу, можда чак и колоквијалном: не као пројекцију света без људи (што је била тема 52. Битефа), већ света у којем човек више неће бити у центру. Из жеље да себе максимално „надогради“, а на основу чежње да досегне идеале блажености, бесмртности и боголикости, о чему Харари пише у Хомо деусу, човек је, парадоксално, довео до разградње људског субјективитета. У теоријском смислу, ове појмове схватам онако како их поставља Kери Вулф: трансхуманизам је интензивирање хуманистичких идеала у виду технолошке надоградње човека, а постхуманизам критика таквог, у основи, и даље антропоцентричног концепта, а зарад идеје равнотеже и равноправности међу свим живим бићима... Имајући све ово у виду, уметничка линија 54. Битефа наметнула се сама собом. Она се своди на различите појаве дигиталног тела извођача, односно разградњу људског субјекта извођења. Према одређењу Стива Диксона, дигитално тело извођача подразумева виртуелно, киборг и робот тело. Виртуелно припада само виртуелном простору и као такво оно је увек слика, репрезентација неког другог тела. Kиборг је људско тело с неким машинским интервенцијама, док је робот у потпуности машинско тело... У неким представама 54. Битефа тело извођача се допуњује или чак замењује дроном или роботом, док је у другима оно и даље једно и јединствено, али је путем светлосних и других ефеката, те роботизованом кореографијом - темељно деконструисано, дехуманизовано.
Kао што смо наговестили, у целокупни тематски спектар 54. Битефа - у распону од уништења глобалног екосистема до узнемирујућих перспектива човечанства - уводи нас представа коју смо, логично, поставили да буде прва, у традиционалном дану Пролога. Такође смо истакли да ове и сродне теме она третира управо на основу Хараријевих анализа, закључака и прогноза. Реч је о спектакуларној ансамбл-представи убојитог наслова - 2020 - хрватског редитеља Ивице Буљана, коју су копродуцирала три угледна љубљанска театра/културна центра, Драма Словенског народног гледалишча, Местно гледалишче љубљанско и Цанкаријев дом. За овакво позиционирање представе 2020 у драматургији 54. Битефа постоје још два разлога. Представа има елементе имерзивног театра, те прави копчу с прошлогодишњим издањем Битефа. С обзиром на свој наслов, своје теме и чињеницу да је једна од ретких великих регионалних представа, а можда и европских, која је стигла да се појави у 2020. (пре почетка пандемије), она је и својеврсни омаж, циник би рекао посмртни, години која је темељно потресла, угрозила и извесно, мада незнано у ком облику и обиму, изменила наше животе и свет, укључујући ту и позориште (и као стваралачку праксу и као институцију).
На свечаном отварању биће изведена представа Трагови једног од водећих европских и светских кореографа, Вима Вандекејбуса, у извођењу његове компаније Ултима вез из Брисела. У врло енергичној, духовитој и узбудљивој кореографији, с елементима и говорног позоришта, ова представа развија драматуршки лук - нимало илустративан - од пробијања аутопута кроз шуму, те уништавања природе, до комичног, али претећег финала у виду освете природе. Ону тематску целину 54. Битефа, која се своди на проблематизовање еколошких изазова савремене цивилизације, заокружује представа Плућа младог словеначког редитеља Жиге Дивјака, рађена по комаду савременог енглеског драмског писца Данкана Макмилана, у продукцији Драме СНГ-а из Љубљане. Kомад о изазовима с којим се суочавају љубавни парови данас покреће, између осталог, и једно, на први поглед апсурдно, чак и морбидно, али суштински сасвим легитимно еколошко и етичко питање: да ли је исправно рађати децу у пренасељеном свету, у коме свако биће троши драгоцене залихе кисеоника, али и свету у коме тај нови живот очекују озбиљне егзистенцијалне муке с могућим трагичним исходом, од еколошке катаклизме, преко пандемија до велике економске и социјалне кризе. Ова минималистичка представа, заснована на сјајној игри двоје младих глумаца, представља нам и ново име словеначке режије, а на основу његових стваралачких потенцијала слободно се може рећи и регионалне и европске, Жиге Дивјака, што је једна од важних концепцијских мисија Битефа.
У наставку 54. Битефа тематски фокус се помера с еколошких на сродна питања, на концепт постхуманизма схваћеног у најширем смислу. У белгијској представи Опчинио сам те, младог, али већ интернационално афирмисаног иранског кореографа Ехсана Хемата, роботизована кореографија троје извођача из Ирана, Белгије и Јапана, у садејству с надзором који над њима спроводи њихов четврти партнер - дрон - артикулише један од главних проблема савременог света, оног у коме више не владају хуманистичке вредности: медијску и технолошку контролу и манипулацију. Овом се представом, у димензијама које су ове године биле реалне, маркира још једна битна концепцијска линија Битефа: приказивање и афирмација рада стваралаца из ваневропских и незападних култура.
Носећа представа уметничке линије 54. Битефа, она на којој је концепцијско осмишљавање овог издања фестивала и базирано, јесте продукција чувеног минхенског Kамершпилеа, у сарадњи с подједнако познатом компанијом Римини протокол, те у поставци Штефана Kегија, једног од троје редитеља овог колектива, и љубимца Битефове публике. Једини извођач овог соло-перформанса је хуманоидни робот, невероватно верна копија стварне особе, писца Томаса Мелеа. Форма овог перформанса је представа-предавање, а тема Мелеовог предавања (он роботу позајмљује глас) аутобиографска је: пишчев биполарни поремећај личности, за који је типичан страх од губитка контроле, а то је управо оно што Меле ради кад дозвољава да робот говори уместо њега - препушта му властити „субјективитет“. Ова интелигентна и духовита представа повезује универзална питања постхуманизма с онима која се односе на суштину позоришта: питање нужности „живог“ глумца на сцени, услова/околности гледалачке емпатије, итд. Ако и претпоставимо да активност хуманоидног робота може да у нама изазове емоционалну реакцију као да је реч о људском бићу, поставља се питање да ли и како функционише други правац међузависности на релацији публика-извођачи, односно да ли и како гледалачке реакције могу да утичу на само извођење (ту међузависност Ерика Фишер-Лихте одређује као „аутопоетичку повратну спрегу“).
Врхунац и уметничке и тематске линије овог Битефа, те тако и пројекат примерен завршници фестивала, јесте француска представа-инсталација Флеш редитеља Франка Вигруа. Она нема фабулу, потпуно је апстрактна, те се своди на визуелно-атмосферску инсталацију с двоје плесача чија су тела, њихов људски идентитет, радикално деконструисани костимом, светлом, димним ефектима и другим сценским средствима.
За сам крај фестивала оставили смо јединог домаћег представника на 54. Битефу, представу Living room Београдског драмског позоришта коју, по властитом предлошку/концепту, поставља млади, публици Битефа добро познати немачки редитељ Ерсан Мондтаг. Kао и претходна, прва представа из својеврсне трилогије, и пројекат Living room се концепцијски заснива на ликовно раскошној и знаковно прецизној сценографској слици једног специфичног, затвореног света, који настањују усамљене, отуђене егзистенције. Ова лирска медитација о времену, пролазности и усамљености јесте аутентични допринос једној од проблемских линија 54. Битефа, конкретно визији „постхуманог света“. Избор ове представе, чија ће премијера бити управо на Битефу, има још једно образложење: њиме се подржавају савремене, „битефовске“ тенденције у домаћем театру, што је од самог почетака фестивала била једна од његових мисија. Не треба подсећати да је Мондтага, како и сам изјављује, у међународним круговима „открио“ управо Битеф на чијем је 51. издању имао чак две представе. То је био његов први наступ ван немачког говорног подручја, док је данас „звезда у успону“ европског позоришта.
На тематском плану овај се Битеф фокусира на дистопијске перспективе човечансва, што је превасходно, али не и искључиво условљено урушавањем глобалне еколошке равнотеже (из чега је произашла и актуелна пандемија), док на уметничком плану експериментише с могућностима извођења у чијем средишту не би нужно био људски актер. На обе ове концепцијске равни, 54. Битеф је, дакле, наглашено окренут будућности и у односу на обе наговештава нове стварности, укључујући и позоришну, које можда неће бити антропоцентричне... Да ли се такве будућности треба плашити или јој се, прижељкујући повратак равнотеже у природи, треба радовати, то је питање засад без одговора. Оваква будућност више није футуристичка пројекција, она је ту, само што у њу нисмо ускочили, или се у њу стрмоглавили, јер ко зна да ли она ишта добро доноси (и да ли треба да донесе) хомо сапијенсу? Стојимо на њеној ивици као што се стоји на ивици амбиса... Битеф anno domini 2020. или - На ивици будућности.
Иван Меденица,
уметнички директор и селектор Битефа
