O predstavi
U predstavi Tragovi, Vim Vandekejbus prati tragove koje je ostavio za sobom. On se osvrće ka intuicijama od kojih je i krenulo njegovo traganje: ka drami impulsa i instinkta; ka igri energija i intenziteta. U očaravajućoj prirodi Rumunije, u poslednjim prašumama Evrope, Vandekejbus kreće u potragu za tragovima starijim od čoveka i njegovih sećanja. Za „unutarnjom pričom“, za pričom koja se odvija pre i mimo jezika, te može biti ispričana isključivo putem plesa i muzike.
To je potraga za tragovima prirode koje je telo zaboravilo ili potisnulo. U kojoj meri priroda još uvek živi u čoveku? U kojoj meri ima životinje u čoveku? Šta biva kada se nađemo izloženi riziku ili opasnosti, kada moramo da donesemo intuitivnu odluku da bismo preživeli?
O autoru
VIM VANDEKEJBUS (1963) je koreograf, plesač, filmski stvaralac i fotograf. Sredinom osamdesetih osnovao je svoju plesnu kompaniju Ultima vez. Izuzetan umetnički debi je ostvario prvom predstavom, What the body does not remember (1986), koja je osvojila nagradu „Bessie“, koja se dodeljuje za inovativno stvaralaštvo.
Vandekejbus je razvio jezik pokreta unutar kog intuiciju, impuls i instinkt suprotstavlja energiji, riziku i opasnosti, epitomizujući na taj način putem plesa dramski veltanšaung koji obiluje dinamikom i konfliktima. Njegov rad karakteriše gotovo opsesivno ponavljanje jednog problema: na koji se način čovek ponaša u ekstremnim situacijama. Ono što mu je, u tom kontekstu, naročito bitno, jeste ono što naziva „trenutkom katastrofe“ - što ga, koliko god ironično delovalo, ne sprečava da u svoj rad uvodi humor, razigranost, pa čak i neku šaljivu lakoću.
Vandekejbusove predstave poprimaju oblik asocijativnih montaža koje posebno naginju ka tome da ruše granice među disciplinama, ne gubeći sopstvenu autonomiju tokom tog procesa. Kod njega se ples ostvaruje snažnim pozorišnim sredstvima. (Živa) muzika i video/film nisu samo sastavni delovi njegovog teatarskog izraza već su mnogo češće upravo primarni pokretači predstave. Vandekejbus je tokom dosadašnjeg rada ostvario saradnju sa muzičarima kakvi su Tijeri de Mej, Peter Vermerš, Dejvid Bern, Dejvid Judžin Edvards, Arno, Karo Kalvo, Mauro, Mark Ribo i Triksi Vitli. Osim toga, kreirao je i kratke filmove za razne predstave - neki od njih uživaju status samostalnih umetničkih dela, kakvi su Blush (2004) i Monkey Sandwich (2013). Vandekejbus je snimio i Galloping Mind (2015), koji je njegov prvi igrani film.
Njegove predstave predstavljaju prelaz sa tenzija koje vladaju među telima na čisto fizičkom nivou ka kompleksnijim tenzijama kakve su one koje postoje između grupa i pojedinaca. Postavio je tragedije Jana Dekorta i Euripida, ali i ostvario saradnju sa savremenim autorima poput Barta Meulemana, Petera Verhelsta i Pietera de Bujsera. Njegovi skorašnji radovi, kakvi su Mockumentary of a Contemporary Saviour i TrapTown, otkrivaju njegovu duboku uznemirenost trenutnom političkom situacijom na globalnom nivou.
Svaka od Vandekejbusovih predstava novi je korak u njegovom traganju za novim formama. U suštini pak njegove predstave jesu i ostaju duboko usađene u vitalnu energiju tela. To je područje u kom nastaje Vandekejbusovo bogato i raznovrsno delo koje je priznato kako u zemlji tako i u svetu.
Izvod iz kritika
„Tragovi ni u kom slučaju nisu samo koreografija: to je istraživanje dubina ljudske prirode, ispričano putem živahnih tela i spektakularnih scenskih efekata.“
Marijevitora Veneruzo, teatro.it
„Čini se da je Vandekejbusu pozlilo od štete koju nanosimo prirodi, a time i sami sebi. Budući da je sada u antropocenu sve humanizovano, ova nova ljudska priroda deluje znatno okrutnije i surovije nego prava.“
Piter T’Jonk, pzazz.theater
„Performeri izvode te primalne scene kombinacijom fizičkog pozorišta i savremenog plesa. Jezik koji Vandekejbus stvara visceralan je, zahtevan, a povremeno i haotičan. Iako plesači jure po sceni, bacaju jedni druge i skaču od partnera do partnera, Vandekejbusov pristup ispunjava prostor pritom ga ne opterećujući.“
Luiza Luis, Britiš tieter gajd
