О представи
У представи Трагови, Вим Вандекејбус прати трагове које је оставио за собом. Он се осврће ка интуицијама од којих је и кренуло његово трагање: ка драми импулса и инстинкта; ка игри енергија и интензитета. У очаравајућој природи Румуније, у последњим прашумама Европе, Вандекејбус креће у потрагу за траговима старијим од човека и његових сећања. За „унутарњом причом“, за причом која се одвија пре и мимо језика, те може бити испричана искључиво путем плеса и музике.
То је потрага за траговима природе које је тело заборавило или потиснуло. У којој мери природа још увек живи у човеку? У којој мери има животиње у човеку? Шта бива када се нађемо изложени ризику или опасности, када морамо да донесемо интуитивну одлуку да бисмо преживели?
О аутору
ВИМ ВАНДЕKЕЈБУС (1963) је кореограф, плесач, филмски стваралац и фотограф. Средином осамдесетих основао је своју плесну компанију Ултима вез. Изузетан уметнички деби је остварио првом представом, What the body does not remember (1986), која је освојила награду „Bessie“, која се додељује за иновативно стваралаштво.
Вандекејбус је развио језик покрета унутар ког интуицију, импулс и инстинкт супротставља енергији, ризику и опасности, епитомизујући на тај начин путем плеса драмски велтаншаунг који обилује динамиком и конфликтима. Његов рад карактерише готово опсесивно понављање једног проблема: на који се начин човек понаша у екстремним ситуацијама. Оно што му је, у том контексту, нарочито битно, јесте оно што назива „тренутком катастрофе“ - што га, колико год иронично деловало, не спречава да у свој рад уводи хумор, разиграност, па чак и неку шаљиву лакоћу.
Вандекејбусове представе попримају облик асоцијативних монтажа које посебно нагињу ка томе да руше границе међу дисциплинама, не губећи сопствену аутономију током тог процеса. Kод њега се плес остварује снажним позоришним средствима. (Жива) музика и видео/филм нису само саставни делови његовог театарског израза већ су много чешће управо примарни покретачи представе. Вандекејбус је током досадашњег рада остварио сарадњу са музичарима какви су Тијери де Меј, Петер Вермерш, Дејвид Берн, Дејвид Јуџин Едвардс, Арно, Kаро Kалво, Мауро, Марк Рибо и Трикси Витли. Осим тога, креирао је и кратке филмове за разне представе - неки од њих уживају статус самосталних уметничких дела, какви су Blush (2004) и Monkey Sandwich (2013). Вандекејбус је снимио и Galloping Mind (2015), који је његов први играни филм.
Његове представе представљају прелаз са тензија које владају међу телима на чисто физичком нивоу ка комплекснијим тензијама какве су оне које постоје између група и појединаца. Поставио је трагедије Јана Декорта и Еурипида, али и остварио сарадњу са савременим ауторима попут Барта Меулемана, Петера Верхелста и Пиетера де Бујсера. Његови скорашњи радови, какви су Mockumentary of a Contemporary Saviour и TrapTown, откривају његову дубоку узнемиреност тренутном политичком ситуацијом на глобалном нивоу.
Свака од Вандекејбусових представа нови је корак у његовом трагању за новим формама. У суштини пак његове представе јесу и остају дубоко усађене у виталну енергију тела. То је подручје у ком настаје Вандекејбусово богато и разноврсно дело које је признато како у земљи тако и у свету.
Извод из критика
„Трагови ни у ком случају нису само кореографија: то је истраживање дубина људске природе, испричано путем живахних тела и спектакуларних сценских ефеката.“
Маријевитора Венерузо, teatro.it
„Чини се да је Вандекејбусу позлило од штете коју наносимо природи, а тиме и сами себи. Будући да је сада у антропоцену све хуманизовано, ова нова људска природа делује знатно окрутније и суровије него права.“
Питер Т’Јонк, pzazz.theater
„Перформери изводе те прималне сцене комбинацијом физичког позоришта и савременог плеса. Језик који Вандекејбус ствара висцералан је, захтеван, а повремено и хаотичан. Иако плесачи јуре по сцени, бацају једни друге и скачу од партнера до партнера, Вандекејбусов приступ испуњава простор притом га не оптерећујући.“
Луиза Луис, Бритиш тиетер гајд
