O predstavi
Mladi par stoji na kasi u Ikei kad on iznebuha predloži da imaju bebu. Ona je zatečena. Njegovo pitanje izaziva lančanu reakciju jer ona uopšte nije spremna na to. Šta nosi budućnost? Da li će morati da promene način života? Kako, kada i gde se, uopšte, započinje takva jedna diskusija? Nastupa razmena ideja koja rezultira potvrdnim odgovorom. Ona kaže „da“. Ali to je tek početak komada.
Komad Pluća, čija je praizvedba bila 2011, a objavljen je 2012, na surovo iskren način obrađuje savremenu ljubavnu priču dvoje tridesetogodišnjaka koji žive u stalnoj neizvesnosti, neprekidno preispitujući svoj sistem vrednosti i ispunjavajući lične ambicije. Kako osnovati porodicu ako je najpre neophodno završiti studije i ostvariti uspešnu karijeru? Kako se na najbolji mogući način brinuti o detetu, a usput ne izgubiti sebe? Da li je društveno prihvatljivo uopšte razmatrati da se dete donese na svet u kom vladaju politički nemiri i globalno zagrevanje? Pitanja se ispaljuju rafalnom paljbom, stvarajući hiperrealistični dijalog i prikazuju složen odnos između dvoje ljudi koji su se neočekivano našli na važnoj životnoj prekretnici.
O autorima
DANKAN MAKMILAN važi za jednog od najintrigantnijih autora savremene britanske drame. On je dramski pisac, pozorišni reditelj i izvođač, koji radi u pozorištu, na filmu i na televiziji (uglavnom za Bi-Bi-Si). Njegovi najpoznatiji komadi su Lungs, zatim People, Places and Things i Every Brilliant Thing, a za scenu je, zajedno sa Robertom Ajkom, adaptirao i režirao roman 1984. Džordža Orvela. Njegove komade često režira Kejti Mičel. Mnogi veliki Makmilanovi komadi bave se savremenim socio-političkim temama: komad Pluća preispituje pitanje roditeljstva, People, Places and Things zavisnost i oporavak, dok se Every Brilliant Thing bavi temama suicidalnosti. Komad Pluća je 2013. dobio nagradu za najbolji novi komad na Of Vest end avords.
Makmilan je postao poznat kroz takmičenje „Brantvud plejrajting“ u Pozorištu Mančester rojal ikščejndž, osvojivši dve nagrade na prvoj godini za komad Monster, koji je takođe nominovan za TMA nagradu za najbolji novi komad i nagradu Mančester ivning njuza za najbolji novi komad.
ŽIGA DIVJAK se prevashodno posvetio autorskom pozorištu već tokom studija pozorišne režije na ljubljanskoj Akademiji za pozorište, radio, film i televiziju. Za studentsku trilogiju pod nazivom Tik pred revoluciju dobio je Prešernovu nagradu. Po diplomiranju, režirao je autorski projekat Čovek koji je gledao svet u Mladinskom gledališču, za koji je dobio Borštnikovu nagradu za najbolju režiju, dok je glumački ansambl nagrađen Borštnikovom nagradom za glumu (Mariborski pozorišni festival, 2017). Tokom sezone 2017/18, bio je deo projekta „Nju post rezidensi“, u okviru kog je osmislio i režirao još jedan autorski projekat: 6, koprodukciju Mladinskog teatra i Maska Ljubljana, koji je na Mariborskom pozorišnom festivalu osvojio granpri. Za komad Sedam dana, nastao u saradnji sa Katarinom Morana, u produkciji sa Mestnim gledališčem ljubljanskim, dobio je Nagradu „Slavko Grum“ na 50. nedeljama slovenačke drame (Kranj, 2020). Dvadesetosmogodišnji Žiga Divjak se pozorišnoj publici predstavio kao reditelj koji, vođen snažnim osećajem za društvene i ljudske nepravde, preispituje strukturu sveta i slovenačkog društva na osnovu dokumentarnog materijala, pogotovo u onim dimenzijama koje definišu razmišljanja i živote ljudi.
IGOR VASILjEV rođen je 1973. u Puli. Master studije iz oblasti scenografije završio je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Radeći kao scenograf u raznim vrstama izvođačkih umetnosti i kao istraživač u oblasti grafičkog dizajna i digitalnih medija, kreirao je scenografije za preko sedamdeset predstava u regionu (Srbija, Hrvatska, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Slovenija), kao i u nekoliko evropskih pozorišta (Velika Britanija, Danska, Austrija), i festivala (Edinburški festival, Tašenoper festival Salcburg, itd.). Jedan broj njegovih scenografija predstavljen je 2015. godine u knjizi Spectacular! Stage Design. Igor Vasiljev je osvojio nagradu za najbolju scenografiju Assitej festivala u Čakovcu, i „Naj, naj, naj“ festivala u Zagrebu, 2015. i 2018. godine; godišnju nagradu ULUPUDS-a za scenografiju 2011. godine, priznanje za scenografiju na YUSTAT bijenalu scenografije, kao i godišnju nagradu za scenografiju Malog pozorišta „Duško Radović“. Izlagao je i na Praškom kvadrijenalu scenskog dizajna i scenskog prostora, PQ99. Zajedno sa Petrom Berg, vodi „Aber Dabei“, međunarodni kolektiv izvođačkih umetnosti sa sedištem u Danskoj.
Izvod iz kritika
„Pluća su, pre svega, predstava izuzetne glumačke koncentracije i preciznosti, što u velikoj meri zahteva i sam tekst. Reč je o dosledno orkestriranom dijalogu mladoga para, nezaustavivoj lavini reči, koja se posle njegovog pitanja o eventualnom potomstvu pretvara u neotesani misaoni tok, razmišljanje o sopstvenom putu i o stanju u svetu i otkriva zamku preteranog intelektualiziranja života. Taj neobični paradoks intimnosti, koji karakteriše situaciju, reditelj Žiga Divjak je nedvosmisleno prihvatio svojom scenskom postavkom.“
Nika Arhar, Dnevnik
„Da li su naša pluća zaista samo fabrika ugljen-dioksida, da li je čovek zaista samo mašina kojoj merimo emisiju ugljen dioksida? Da li njihova priča na početku s tragičnim ishodom, može srećno da se završi, budući da svoje živote žive bez planetarnog bremena koje su - naivno, i u isto vreme megalomanski, egomanijski - preuzeli na sebe trujući svoj odnos? Svoje vitalne moći su ugasili svojim hipersenzibilnim odnosom prema okolini samonametnutom političkom korektnošću, a njihova društvena odgovornost je do te mere preuveličana da su nestali kao zaljubljeni pojedinci, radosti su zatrovali planetarnim šumovima globalnih promena. Hiperintelektualizam ih neprestano uništava i oduzima im dah za normalno funkcionisanje u osnovnoj ćeliji.“
Melita Forstnerič Hajnšek, Večer
„Aktuelno pitanje odraslih mladih intelektualaca, koji, poznajući probleme životne sredine, moraju prihvatiti odgovornost - da li su zbog sebičnosti spremni prkositi opštem dobru i stvoriti porodicu - u prvom je planu predstave. Zov materinstva je često glasniji od morala i osećanja pobeđuju razum. To je suština predstave u kojoj brigu za životnu sredinu zamenjuje briga za porodicu.“
Neža Bohinc, Koridor
