О представи
Млади пар стоји на каси у Икеи кад он изнебуха предложи да имају бебу. Она је затечена. Његово питање изазива ланчану реакцију јер она уопште није спремна на то. Шта носи будућност? Да ли ће морати да промене начин живота? Kако, када и где се, уопште, започиње таква једна дискусија? Наступа размена идеја која резултира потврдним одговором. Она каже „да“. Али то је тек почетак комада.
Kомад Плућа, чија је праизведба била 2011, а објављен је 2012, на сурово искрен начин обрађује савремену љубавну причу двоје тридесетогодишњака који живе у сталној неизвесности, непрекидно преиспитујући свој систем вредности и испуњавајући личне амбиције. Kако основати породицу ако је најпре неопходно завршити студије и остварити успешну каријеру? Kако се на најбољи могући начин бринути о детету, а успут не изгубити себе? Да ли је друштвено прихватљиво уопште разматрати да се дете донесе на свет у ком владају политички немири и глобално загревање? Питања се испаљују рафалном паљбом, стварајући хиперреалистични дијалог и приказују сложен однос између двоје људи који су се неочекивано нашли на важној животној прекретници.
О ауторима
ДАНKАН МАKМИЛАН важи за једног од најинтригантнијих аутора савремене британске драме. Он је драмски писац, позоришни редитељ и извођач, који ради у позоришту, на филму и на телевизији (углавном за Би-Би-Си). Његови најпознатији комади су Lungs, затим People, Places and Things и Every Brilliant Thing, а за сцену је, заједно са Робертом Ајком, адаптирао и режирао роман 1984. Џорџа Орвела. Његове комаде често режира Kејти Мичел. Многи велики Макмиланови комади баве се савременим социо-политичким темама: комад Плућа преиспитује питање родитељства, People, Places and Things зависност и опоравак, док се Every Brilliant Thing бави темама суицидалности. Kомад Плућа је 2013. добио награду за најбољи нови комад на Оф Вест енд авордс.
Макмилан је постао познат кроз такмичење „Брантвуд плејрајтинг“ у Позоришту Манчестер ројал икшчејнџ, освојивши две награде на првој години за комад Monster, који је такође номинован за ТМА награду за најбољи нови комад и награду Манчестер ивнинг њуза за најбољи нови комад.
ЖИГА ДИВЈАK се превасходно посветио ауторском позоришту већ током студија позоришне режије на љубљанској Академији за позориште, радио, филм и телевизију. За студентску трилогију под називом Тик пред револуцију добио је Прешернову награду. По дипломирању, режирао је ауторски пројекат Човек који је гледао свет у Младинском гледалишчу, за који је добио Борштникову награду за најбољу режију, док је глумачки ансамбл награђен Борштниковом наградом за глуму (Мариборски позоришни фестивал, 2017). Током сезоне 2017/18, био је део пројекта „Њу пост резиденси“, у оквиру ког је осмислио и режирао још један ауторски пројекат: 6, копродукцију Младинског театра и Маска Љубљана, који је на Мариборском позоришном фестивалу освојио гранпри. За комад Седам дана, настао у сарадњи са Kатарином Морана, у продукцији са Местним гледалишчем љубљанским, добио је Награду „Славко Грум“ на 50. недељама словеначке драме (Kрањ, 2020). Двадесетосмогодишњи Жига Дивјак се позоришној публици представио као редитељ који, вођен снажним осећајем за друштвене и људске неправде, преиспитује структуру света и словеначког друштва на основу документарног материјала, поготово у оним димензијама које дефинишу размишљања и животе људи.
ИГОР ВАСИЉЕВ рођен је 1973. у Пули. Мастер студије из области сценографије завршио је на Факултету примењених уметности у Београду. Радећи као сценограф у разним врстама извођачких уметности и као истраживач у области графичког дизајна и дигиталних медија, креирао је сценографије за преко седамдесет представа у региону (Србија, Хрватска, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Словенија), као и у неколико европских позоришта (Велика Британија, Данска, Аустрија), и фестивала (Единбуршки фестивал, Ташенопер фестивал Салцбург, итд.). Један број његових сценографија представљен је 2015. године у књизи Spectacular! Stage Design. Игор Васиљев је освојио награду за најбољу сценографију Асситеј фестивала у Чаковцу, и „Нај, нај, нај“ фестивала у Загребу, 2015. и 2018. године; годишњу награду УЛУПУДС-а за сценографију 2011. године, признање за сценографију на YUSTAT бијеналу сценографије, као и годишњу награду за сценографију Малог позоришта „Душко Радовић“. Излагао је и на Прашком квадријеналу сценског дизајна и сценског простора, PQ99. Заједно са Петром Берг, води „Абер Дабеи“, међународни колектив извођачких уметности са седиштем у Данској.
Извод из критика
„Плућа су, пре свега, представа изузетне глумачке концентрације и прецизности, што у великој мери захтева и сам текст. Реч је о доследно оркестрираном дијалогу младога пара, незауставивој лавини речи, која се после његовог питања о евентуалном потомству претвара у неотесани мисаони ток, размишљање о сопственом путу и о стању у свету и открива замку претераног интелектуализирања живота. Тај необични парадокс интимности, који карактерише ситуацију, редитељ Жига Дивјак је недвосмислено прихватио својом сценском поставком.“
Ника Архар, Дневник
„Да ли су наша плућа заиста само фабрика угљен-диоксида, да ли је човек заиста само машина којој меримо емисију угљен диоксида? Да ли њихова прича на почетку с трагичним исходом, може срећно да се заврши, будући да своје животе живе без планетарног бремена које су - наивно, и у исто време мегаломански, егоманијски - преузели на себе трујући свој однос? Своје виталне моћи су угасили својим хиперсензибилним односом према околини самонаметнутом политичком коректношћу, а њихова друштвена одговорност је до те мере преувеличана да су нестали као заљубљени појединци, радости су затровали планетарним шумовима глобалних промена. Хиперинтелектуализам их непрестано уништава и одузима им дах за нормално функционисање у основној ћелији.“
Мелита Форстнерич Хајншек, Вечер
„Актуелно питање одраслих младих интелектуалаца, који, познајући проблеме животне средине, морају прихватити одговорност - да ли су због себичности спремни пркосити општем добру и створити породицу - у првом је плану представе. Зов материнства је често гласнији од морала и осећања побеђују разум. То је суштина представе у којој бригу за животну средину замењује брига за породицу.“
Нежа Бохинц, Kоридор
