Living room

Foto: BDP

O predstavi

Living room u BDP-u, autorski projekat gosta iz Nemačke Ersana Mondtaga, jednog od najperspektivnijih mladih stvaralaca nemačke i evropske scene, zapravo je deo njegovog istoimenog projekta, započetog prošle godine u belgijskom teatru NT Gent. Naslov je kod nas neprevodiva igra reči - pošto je reč o dnevnoj sobi (kako je mi zovemo), tj. „sobi za život”, u bukvalnom prevodu s engleskog. 

O autoru

ERSAN MONDTAG rođen je u Berlinu 1987. godine i bavi se stvaralaštvom u oblasti pozorišta, muzike, performansa i instalacija. Godine 2011. upisao je Školu „Oto Falkenberg“ u Minhenu, da bi dve godine kasnije prekinuo studije. Godine 2012. osnovao je KAPITEL CVAJ KOLEKTIF, s kojim je razvio predstave dugog trajanja, eksperimentalne žurke i interdisciplinarna pozorišna dela. Tokom sezone 2013/14. bio je član REGIstudio u Teatru Šaušpil u Frankfurtu i režirao 2. Simfoniju (pozvana na „radikaljung“ festival u Minhenu 2014), Zamak i Orfej# (pozvane na „radikaljung“ festival 2015). Godine 2015, Ersan Mondtag stvara komad TYRRANIS, koji je pozvan na festival „Teatertrefen“ u Berlinu 2016. godine. Časopis Teater hojte proglasio ga je rediteljem u usponu 2016. godine. Proglašen je i „scenografom i kostimografom godine“. Ersan Mondtag živi u Berlinu. Stvara u hamburškom Talijateatru, u Teatru Šaušpil u Frankfurtu, u Pozorištu „Maksim Gorki“ u Berlinu, u Minhener Kameršpile i drugim pozorištima. Predstava Istrebljenje, koju je kreirao u saradnji sa Olgom Bah, prva je njegova režija u Švajcarskoj. U sezoni 2018/19, nastavio je saradnju sa Olgom Bah (Dr. ALICI, Minhener Kameršpile). Tokom 2019. postavlja predstavu De Living za NT Gent, a na Bitef dolazi po drugi put kao član žirija.

Iz intervjua Ersana Mondtaga za Večernje novosti

VN: Na pitanje otkud to da se odlučio za ovu, „žensku“ priču, mladi reditelj, u eksluzivnom razgovoru za naš list, odgovara:
-    Kao prvo, smatram da bi trebalo manje da se razmišlja u rodnim kategorijama, a i ne bih nužno tvrdio da je ovo ženska priča. Više je to istorija, možda priča o ratu u Jugoslaviji na primeru jedne žene - ističe Ersan Montag. - U tih četrdeset godina njene biografije, naročito me zanimalo kako se jedna mlada osoba (u tom trenutku operska pevačica, uz to još trudna), 1980. godine, na dan Titove smrti, otisnula sa svojim snovima u svet. Ona nije svesna toga kako će se taj svet promeniti (pre svega njen lični), kako će se promeniti jugoslovenski region, i gde će završiti na kraju 2020. godine. U međuvremenu, može se zaključiti da joj je sveukupno političko okruženje iscrtavalo, menjalo i oblikovalo čitavu životnu priču. Možda bih želeo da bacim i melanholičan pogled na život ove žene, bez želje za političkom konkretizacijom. 

VN: Jednom ste rekli da se moramo praviti da ćemo uspostaviti harmoniju, uprkos tome što smo svesni da nam to nikada neće poći za rukom. Da li smo danas, u vreme korone, još dalje od te utopije? 
-    Poznat sam po tome što sam optimista, ipak, u ovo vreme nije lako sa optimizmom gledati na svet. Poslednje tri godine Tramp nas je pošteno razdrmao, a pandemija je zadala završni udarac. Nadam se da nećemo napraviti grešku zbog ekonomske nestabilnosti u Evropi i čitavom svetu pa početi da uništavamo nešto što je veoma lomljivo - kulturu, koja na neki način povezuje naš globalni suživot i održava ga kao celinu, tako što će joj se uskraćivati materijalna podrška. Jer, bez kulture nema civilizacije, bez civilne akcije nema čovečanstva, a bez čovečanstva mi smo tek varvari. Što, svakako, ne želimo postati!

VN: Ako je veliki talas migracija obeležio poslednje godine, da li smo sada dovedeni u suprotno „stanje“: nemogućnost kretanja, strah od gomile i prelaska granice?
-    Najpre treba da prestanemo s terminima koji dolaze iz političke desnice i od fašista. Dovoditi u vezu „migraciju“ i „talas“ već spada u terminologiju desnice ili framing. Reč „talas“ sugeriše da se radi o nekoj prirodnoj katastrofi. Međutim, nije prirodna katastrofa kada ljudi beže od rata, već posledica naše zapadne civilizacije koja ima ekonomske interese u pogođenim regionima i koja tamo prodaje oružje, pa tako primorava ljude da napuste svoja prebivališta. Utoliko se ne može govoriti o „talasu migracije“ nego je to, ako se uopšte može tako reći, kretanje izbeglica. 

VN: Kako izgleda vaš treći susret s Beogradom, u novonastalim okolnostima? Koji su prvi utisci o susretu s naše dve glumice?
-    Kada je stigao poziv iz BDP-a nisam oklevao ni tren. Iako je finansijska situacija drugačija nego u drugim pozorištima s kojima sarađujem, bio sam načisto s tim da hoću ovde da radim. Želim da se Beogradu odužim na neki način! Nije se moglo predvideti da ću doći u vreme nekakvog „vanrednog stanja“, ali smatram da se grad nosi s tim veoma suvereno, bar koliko sam ja primetio. Što se tiče saradnje s glumicama, moram priznati, baš sam ih zavoleo. Mislim da je izvanredno što su to majka i ćerka, kao i što su priznate i nadarene glumice, koje pritom imaju visok stepen obrazovanja i razumevanja. Razgovori su već pokazali da će ovo za nas biti veoma zanimljivo putovanje. Nadamo se i za publiku.

Vukica Strugar
Beograd, 6. jul 2020.