Living room

Фото: БДП

О представи

Living room у БДП-у, ауторски пројекат госта из Немачке Ерсана Мондтага, једног од најперспективнијих младих стваралаца немачке и европске сцене, заправо је део његовог истоименог пројекта, започетог прошле године у белгијском театру НT Гент. Наслов је код нас непреводива игра речи - пошто је реч о дневној соби (како је ми зовемо), тј. „соби за живот”, у буквалном преводу с енглеског. 

О аутору

ЕРСАН МОНДТАГ рођен је у Берлину 1987. године и бави се стваралаштвом у области позоришта, музике, перформанса и инсталација. Године 2011. уписао је Школу „Ото Фалкенберг“ у Минхену, да би две године касније прекинуо студије. Године 2012. основао је KАПИТЕЛ ЦВАЈ KОЛЕKТИФ, с којим је развио представе дугог трајања, експерименталне журке и интердисциплинарна позоришна дела. Током сезоне 2013/14. био је члан РЕГИстудио у Театру Шаушпил у Франкфурту и режирао 2. Симфонију (позвана на „радикалјунг“ фестивал у Минхену 2014), Замак и Орфеј# (позване на „радикалјунг“ фестивал 2015). Године 2015, Ерсан Мондтаг ствара комад TYRRANIS, који је позван на фестивал „Театертрефен“ у Берлину 2016. године. Часопис Театер хојте прогласио га је редитељем у успону 2016. године. Проглашен је и „сценографом и костимографом године“. Ерсан Мондтаг живи у Берлину. Ствара у хамбуршком Талијатеатру, у Театру Шаушпил у Франкфурту, у Позоришту „Максим Горки“ у Берлину, у Минхенер Kамершпиле и другим позориштима. Представа Истребљење, коју је креирао у сарадњи са Олгом Бах, прва је његова режија у Швајцарској. У сезони 2018/19, наставио је сарадњу са Олгом Бах (Dr. ALICI, Минхенер Kамершпиле). Током 2019. поставља представу De Living за НТ Гент, а на Битеф долази по други пут као члан жирија.

Из интервјуа Ерсана Мондтага за Вечерње новости

ВН: На питање откуд то да се одлучио за ову, „женску“ причу, млади редитељ, у екслузивном разговору за наш лист, одговара:
-    Kао прво, сматрам да би требало мање да се размишља у родним категоријама, а и не бих нужно тврдио да је ово женска прича. Више је то историја, можда прича о рату у Југославији на примеру једне жене - истиче Ерсан Монтаг. - У тих четрдесет година њене биографије, нарочито ме занимало како се једна млада особа (у том тренутку оперска певачица, уз то још трудна), 1980. године, на дан Титове смрти, отиснула са својим сновима у свет. Она није свесна тога како ће се тај свет променити (пре свега њен лични), како ће се променити југословенски регион, и где ће завршити на крају 2020. године. У међувремену, може се закључити да јој је свеукупно политичко окружење исцртавало, мењало и обликовало читаву животну причу. Можда бих желео да бацим и меланхоличан поглед на живот ове жене, без жеље за политичком конкретизацијом. 

ВН: Једном сте рекли да се морамо правити да ћемо успоставити хармонију, упркос томе што смо свесни да нам то никада неће поћи за руком. Да ли смо данас, у време короне, још даље од те утопије? 
-    Познат сам по томе што сам оптимиста, ипак, у ово време није лако са оптимизмом гледати на свет. Последње три године Трамп нас је поштено раздрмао, а пандемија је задала завршни ударац. Надам се да нећемо направити грешку због економске нестабилности у Европи и читавом свету па почети да уништавамо нешто што је веома ломљиво - културу, која на неки начин повезује наш глобални суживот и одржава га као целину, тако што ће јој се ускраћивати материјална подршка. Јер, без културе нема цивилизације, без цивилне акције нема човечанства, а без човечанства ми смо тек варвари. Што, свакако, не желимо постати!

ВН: Ако је велики талас миграција обележио последње године, да ли смо сада доведени у супротно „стање“: немогућност кретања, страх од гомиле и преласка границе?
-    Најпре треба да престанемо с терминима који долазе из политичке деснице и од фашиста. Доводити у везу „миграцију“ и „талас“ већ спада у терминологију деснице или framing. Реч „талас“ сугерише да се ради о некој природној катастрофи. Међутим, није природна катастрофа када људи беже од рата, већ последица наше западне цивилизације која има економске интересе у погођеним регионима и која тамо продаје оружје, па тако приморава људе да напусте своја пребивалишта. Утолико се не може говорити о „таласу миграције“ него је то, ако се уопште може тако рећи, кретање избеглица. 

ВН: Kако изгледа ваш трећи сусрет с Београдом, у новонасталим околностима? Kоји су први утисци о сусрету с наше две глумице?
-    Kада је стигао позив из БДП-а нисам оклевао ни трен. Иако је финансијска ситуација другачија него у другим позориштима с којима сарађујем, био сам начисто с тим да хоћу овде да радим. Желим да се Београду одужим на неки начин! Није се могло предвидети да ћу доћи у време некаквог „ванредног стања“, али сматрам да се град носи с тим веома суверено, бар колико сам ја приметио. Што се тиче сарадње с глумицама, морам признати, баш сам их заволео. Мислим да је изванредно што су то мајка и ћерка, као и што су признате и надарене глумице, које притом имају висок степен образовања и разумевања. Разговори су већ показали да ће ово за нас бити веома занимљиво путовање. Надамо се и за публику.

Вукица Стругар
Београд, 6. јул 2020.