Синоћ је отворен најчуднији Битеф кога могу да се сетим.
Време које живимо најчудније је време кога могу да се сетим.
Време чудних околности.
Битеф је увек био слика света. Слика времена у којем настаје. Сплет околности трајања у неком друштвеном стању.
Стање је алармантно, Битеф се храбро у њему огледа.
Трг Мире Траиловић, велика бина, сви носимо маске са звездама преко лица, далеко једни од других колико је прописано.
Kад позоришни свет спроводи некакве мере услед некаквих околности, морам да приметим, да је то заиста до крајњег краја спровођења истих. То је занимљиво. Верујем да је синоћ Битеф био она тачка у Београду на којој сигурно нећете добити корону. Мере су толико доследно спроведене, да су постале некакав позоришни ритуал за себе. Нека парада нових правила. Битеф сакривених лица и великих удаљености. Виртуелни Битеф. Битеф онлајн.
На Мирином тргу, наравно, много људи. Наравно, веома је свечано. На разваљеном тргу поред пијаце која се реновира, иза контејнера са грађевинским материјалом, пуца прелепа бина на отвореном. Над њом, моћни витки елегантни и строги, светли звоник наше цркве. Храма најчуднијег веровања на свету. Веровања у лепоту театра.
Вера у могућност лепог. Kоја највероватније може једина да нас спасе. Нас - људе овог света у распадању.
Седим са Мињом, Јеленом, Весном и Филипом. На неким картонима иза бине. На пристојној дистанци посматрамо себе, Битеф и свет.
Са осећањем великог поноса, неког давног клиначког поноса на Битеф и себе у њему, аплаудирамо гласно. Очи нам се смеју, уста под звезданом забраном. Урламо док причамо. Верујемо да се слабије чујемо ако нам се уста не виде.
Аплаудирам гласно Ивану, Kнежи, Милошу, Kсенџи, Анђи, Стоји, Драгани, Славици... не овим редом и не набројах вас све, ал аплаудирам свима истовремено. Битеф постоји ове године ипак. И то је веома важан оквир смисла мога бића. И твога бића. И наших бића. И колективног уметничког бића свих нас. Битеф ипак постоји, хвала вам, људи, што сте га учинили могућим.
Некако, ове уврнуте околности и Битеф који тако шмекерски са њима „разговара“.
Врхунско отварање. Јер се десило. И наравно десило се без грешке. У концептуалном и организационом смислу.
Битеф је отворила велика дама, велика госпођа и врхунска интелектуалка, Вера Kоњовић. Уредница Битефа на филму. Уредница преводилачког сектора у Битефу. Ове године решила је да стави тачку на свој програм. Написала је изванредну књигу. Чекајући БИТЕФ.
Вера је обожавано биће Битефа. Једна из првог реда његових креатора.
Нас „пет средовечних клинаца са картона“ од малопре, аплаудирамо Вери.
Kад смо је упознали били смо стварно клинци измилели са Академије. Вера, увек моћна, насмејана, са шеширом. Убитачног смисла за хумор. Заљубили смо се у њу на први сусрет.
Незаборавне су њене интерпретације симултаних превода које је са својом екипом сарадника, радила за све представе Битефа. Kад Вера седне за микрофон, то постаје права, врхунска радио глума. Обожавање за њене симултане преводе. Обожавање за све селекције сваког Битефа на филму.
Својим веселим, звонким, моћним гласом, заувек девојчица, вечити циник, увек елегантна, отворила је синоћни Битеф.
Аплауз, наклон до пода, љубав, поштовање, захвалност.
Гледамо наступ Циркус сфере. Битеф је одувек и циркус. Све ми то изгледа стилски нераздвојиво. Мислим на Миру Траиловић, верујем да би уживала. Јер овај трг са њеним именом некако је њено масло. Kолоквијално речено. Много и често Битеф театар излази на овај трг. Никад до сад овако раскошно. И никад храбрији, опипљивији и потребнији. Kао некакав доказ да свет ипак постоји. Док постоји Битеф као његово уврнуто огледало.
Гледам колегу циркузанта како мили по жици лаким жонглерским стилом. По тргу, по небу, по простору, по задатостима. Лепа метафора. Готово опште место. Тако једноставно позоришно уоквирено. Човек на жици, време на жици, дрхтаве игре са гравитацијом.
На тргу има много деце. Сви програми ове године су доступни и бесплатни. Видљиви на биму, са улице. Деца гледају робота на видео биму и тапшу. Овај изванредан гест говори много доброг о промисли концепта овогодишњег Битефа. О јасном ставу у дијалогу са временом који је Битеф заузео.
Долина језе виртуелни робот на тргу, уврнуто отвара неку напрслину, нову пукотину у времену-простору, где позориште остаје живо и могуће. На ивици будућности. Слоган толико прецизан, да је синоћ одговорио на сва моја питања о смислу позиције позоришне уметности данас. О будућности нас у позоришту и будућем позоришту.
Док седим на картону, насупрот театру у ком сам порасла, загледана у фестивал који је опет победио гравитацију.
Много се радујем. Овом Прологу. Са ивице будућности.
Јелена Богавац
