Bitef Polifonija ove godine predstavila je program IGRA ZA ŽIVOT 2020.
U selekciji bile su tri predstave. Dve Aske i jedna Ana i jedan performans Igra za planetu. Predstave nisu odigrane iz bezbednosnih razloga.
Seminar „Za koga igra Aska?“ održan je onlajn.
Program je predstavljen, u nekoliko fragmenata, na otvorenoj sceni Bitefa, u sred dana, u sred dnevnog svetla, u sred popodneva pijace, na otvorenoj sceni Bitefa.
Bio je najuzbudljiviji mogući „program odlaganje programa“.
Sadržaji svedeni na po desetak performativnih sličica koje prate izvanredni video radovi.
Bio je dvosatni kolaž polifonog sadržaja. Puno ljudi, pod puno maski, gudački kvartet, glasovi, glasovi, fijuk radosti i dobrote. To je nekako biće ovog programa. Kad zamislim Polifoniju, zamislim jedno prepametno radosno dete koje nas smrtno ozbiljno upitno gleda. Sve to izgleda neverovatno romantično. Takva je samo haljina ove poetike. Haljina strogog kroja sa volanima od cveća. Jer takva je Polifonija kakvu ju je Ljubica Ristić Beljanski obukla. Baš takva. Jedan ubitačno ozbiljan program obučen u meko da ne žulja. Sakriven iza mekih petlji, prijemčiv, a ozbiljan kao formiranje pojma o postojanju. Ispravnom postojanju u groznom i sve gorem svetu.
Ljubicu Ristić Beljanski, mamu ovog programa, skoro svi znamo od malena. I naša deca evo upoznaju pozorište od malena sa Ljubicom. Mi roditelji i dalje „upoznajemo od malena“ prirodu pozorišta, njegovu suštinsku prirodu, sa Ljubicom kroz Polifoniju.
Jer, svi smo zauvek deca ili ne postojimo.
Kad kažem „deca“ mislim na onaj najvredniji, najtananiji ugao naše svesti gde dobro znamo šta je ispravno. Gde razumemo da pozorište mora da leči, da povezuje, da ispravlja, da uteši i ohrabri. Da daje pravo ugroženima. Da nas uči toleranciji. Da nas uči da ne zaboravimo, koliko su prave stvari jednostavne. I da su prave samo ako vode ka dobru. Da su samo dobronamerne istinite. Ljubičina Polifonija nikad nije odustala od ove poetike. Kad kažem poetika, mislim na najetičnije činjenice o biću. U svim sferama njegovog rasprostiranja. O socijalnom, društvenom, političkom dobru u odnosu na zlo.
Polifonija veoma precizno ukazuje na zlo. I ruga mu se kao čovek. I shvata zlo kao čovek. Polifonija ne ostavlja prostor skrivenom društvenom zlu. Od Polifonije ne može da se sakrije društvo izletelo iz zgloba.
Davala sam intervju povodom predstave koju sam režirala i koja je u selekciji ovogodišnje Polifonije. Voditeljka je upitala pomalo šaljivo na kraju: Da li mislim da je budućnost pozorišta u pratećim programima?
Pogledala sam Ljubicu, Sanju i Irenu i Nelu i Minju i Lidiju i sve te nove mlade ljude okupljene oko Polifonije, setila se svih polifonija do sada i koliko su dobrih i pravih ljudi „obučili“ za „pozorišnu borbu“ za bolje društvo, nasmešim se i kažem: Da.
Ovakav prateći program mora da isprati sve sfere našeg obrazovanja. Našeg postojanja - postajanja i preživljavanja. Mora da nas prati stalno, dok postojimo u pozorištu. Mora da bude ono osnovno osećanje, sa kojim nema šale. Jer, ili smo ljudi ili se neko sa nama opako našalio, pa smo zaboravili šta to znači.
Borba za život. Mala ovca koja pleše pred vukom. Mala devojčica koja se krije od fašizma. Mala planeta koja se bori protiv svemirskih zala.
Toliko ozbiljno da razume dete. Jer sve ozbiljne stvari, moraju biti toliko jednostavne u težnji ka dobru, da moraju biti razumljive na prvu. Moraju kao osnovnu ideju da prate „car je go“ tezu. Ili ih je nemoguće uspostaviti.
Nakon predstavljanja tri predstave, gledali smo snimak Zum razgovora koje je Irena vodila na temu položaja i budućnosti pozorišne umetnosti i pozorišnog umetnika na ivici budućnosti u igri za život. Za preživljavanje. U sred bajki o dobru i zlu, tresnuo je kao sekira za vrat, ovaj razgovor, nas prisutne. Iza poetizacije Askinog plesa, razjapila je čeljusti dokumentarna stvarnost. Stvarnost stvarnih uslova u kojima živimo i radimo i u kojima ćemo pokušati da opstanemo. Bajka se brani rovovskom borbom. Takva je Polifonija naravno. Sam Betelhajm bi joj aplaudirao. Najpreciznija smrtonosnost zapleta bajki. Značenje bajki u savremenom svetu. Ozbiljna, teška borba. U njoj nema predaje. Jer dobro ne sme da izgubi. Jer ples mora da se odigra. Jer mora da se igra, kao po nebu i po blatu. Izlokanim drumovima našeg razvaljenog sveta. Kao seoskim drumom u baletankama. Po svaku cenu. Protiv svakog zla. Jer borba za umetnost je borba za život.
Ljubica nam svake godine pošalje mnogo mejlova. Najdraži mi je uvek ovaj poslednji u nizu svake godine. Rado ga prenosim vama:
Dragi svi, divni, sjajni, jedinstveni ovogodišnji programski timu, uz pozdrav za novi dan, veliko hvala i čestitke za uspešno završeno predstavljanje IGRE ZA ŽIVOT Bitef Polifonije 2020 i najavu 21. Bitef Polifonije u septembru sledeće godine. Uspeli smo da prevladamo sve neizvesnosti, promene i probleme, ispunili sve uslove i zahteve, otvorili i podelili sa publikom, prisutnom i onom koja nas je gledala preko živog prenosa, u dijalog o umetnosti i stvaralačkom radu kao životnoj potrebi i smislu života.
Ne odustajemo od zagrljaja,
Ljubica i Mirjana
Jelena Bogavac
