Битеф Полифонија ове године представила је програм ИГРА ЗА ЖИВОТ 2020.
У селекцији биле су три представе. Две Аске и једна Ана и један перформанс Игра за планету. Представе нису одигране из безбедносних разлога.
Семинар „За кога игра Аска?“ одржан је онлајн.
Програм је представљен, у неколико фрагмената, на отвореној сцени Битефа, у сред дана, у сред дневног светла, у сред поподнева пијаце, на отвореној сцени Битефа.
Био је најузбудљивији могући „програм одлагање програма“.
Садржаји сведени на по десетак перформативних сличица које прате изванредни видео радови.
Био је двосатни колаж полифоног садржаја. Пуно људи, под пуно маски, гудачки квартет, гласови, гласови, фијук радости и доброте. То је некако биће овог програма. Kад замислим Полифонију, замислим једно препаметно радосно дете које нас смртно озбиљно упитно гледа. Све то изгледа невероватно романтично. Таква је само хаљина ове поетике. Хаљина строгог кроја са воланима од цвећа. Јер таква је Полифонија какву ју је Љубица Ристић Бељански обукла. Баш таква. Један убитачно озбиљан програм обучен у меко да не жуља. Сакривен иза меких петљи, пријемчив, а озбиљан као формирање појма о постојању. Исправном постојању у грозном и све горем свету.
Љубицу Ристић Бељански, маму овог програма, скоро сви знамо од малена. И наша деца ево упознају позориште од малена са Љубицом. Ми родитељи и даље „упознајемо од малена“ природу позоришта, његову суштинску природу, са Љубицом кроз Полифонију.
Јер, сви смо заувек деца или не постојимо.
Kад кажем „деца“ мислим на онај највреднији, најтананији угао наше свести где добро знамо шта је исправно. Где разумемо да позориште мора да лечи, да повезује, да исправља, да утеши и охрабри. Да даје право угроженима. Да нас учи толеранцији. Да нас учи да не заборавимо, колико су праве ствари једноставне. И да су праве само ако воде ка добру. Да су само добронамерне истините. Љубичина Полифонија никад није одустала од ове поетике. Kад кажем поетика, мислим на најетичније чињенице о бићу. У свим сферама његовог распростирања. О социјалном, друштвеном, политичком добру у односу на зло.
Полифонија веома прецизно указује на зло. И руга му се као човек. И схвата зло као човек. Полифонија не оставља простор скривеном друштвеном злу. Од Полифоније не може да се сакрије друштво излетело из зглоба.
Давала сам интервју поводом представе коју сам режирала и која је у селекцији овогодишње Полифоније. Водитељка је упитала помало шаљиво на крају: Да ли мислим да је будућност позоришта у пратећим програмима?
Погледала сам Љубицу, Сању и Ирену и Нелу и Мињу и Лидију и све те нове младе људе окупљене око Полифоније, сетила се свих полифонија до сада и колико су добрих и правих људи „обучили“ за „позоришну борбу“ за боље друштво, насмешим се и кажем: Да.
Овакав пратећи програм мора да испрати све сфере нашег образовања. Нашег постојања - постајања и преживљавања. Мора да нас прати стално, док постојимо у позоришту. Мора да буде оно основно осећање, са којим нема шале. Јер, или смо људи или се неко са нама опако нашалио, па смо заборавили шта то значи.
Борба за живот. Мала овца која плеше пред вуком. Мала девојчица која се крије од фашизма. Мала планета која се бори против свемирских зала.
Толико озбиљно да разуме дете. Јер све озбиљне ствари, морају бити толико једноставне у тежњи ка добру, да морају бити разумљиве на прву. Морају као основну идеју да прате „цар је го“ тезу. Или их је немогуће успоставити.
Након представљања три представе, гледали смо снимак Зум разговора које је Ирена водила на тему положаја и будућности позоришне уметности и позоришног уметника на ивици будућности у игри за живот. За преживљавање. У сред бајки о добру и злу, треснуо је као секира за врат, овај разговор, нас присутне. Иза поетизације Аскиног плеса, разјапила је чељусти документарна стварност. Стварност стварних услова у којима живимо и радимо и у којима ћемо покушати да опстанемо. Бајка се брани рововском борбом. Таква је Полифонија наравно. Сам Бетелхајм би јој аплаудирао. Најпрецизнија смртоносност заплета бајки. Значење бајки у савременом свету. Озбиљна, тешка борба. У њој нема предаје. Јер добро не сме да изгуби. Јер плес мора да се одигра. Јер мора да се игра, као по небу и по блату. Излоканим друмовима нашег разваљеног света. Kао сеоским друмом у балетанкама. По сваку цену. Против сваког зла. Јер борба за уметност је борба за живот.
Љубица нам сваке године пошаље много мејлова. Најдражи ми је увек овај последњи у низу сваке године. Радо га преносим вама:
Драги сви, дивни, сјајни, јединствени овогодишњи програмски тиму, уз поздрав за нови дан, велико хвала и честитке за успешно завршено представљање ИГРЕ ЗА ЖИВОТ Битеф Полифоније 2020 и најаву 21. Битеф Полифоније у септембру следеће године. Успели смо да превладамо све неизвесности, промене и проблеме, испунили све услове и захтеве, отворили и поделили са публиком, присутном и оном која нас је гледала преко живог преноса, у дијалог о уметности и стваралачком раду као животној потреби и смислу живота.
Не одустајемо од загрљаја,
Љубица и Мирјана
Јелена Богавац
