_detail.jpg)
Prof. Dr. Dr. h. c.
iliti na srpskom - nepoznat teren; pometnja u redakciji i strahopoštovanje prema takvim, vrlo zasluženim, afilijacijama. Poredeći beleške, shvatili smo da je nedugo po početku intervjua sa profesorkom Fišer-Lihte (i to sa crticom), ostalo samo još veće poštovanje. Kroz glavu su mi prolazili humanizam i renesansa, u svom najširem smislu. Slušali smo osobu, sasvim logično, toliko vanvremensku i sa takvom širinom, da termin antropocentrično zvuči potpuno efemerno i neprimenljivo na njeno shvatanje čoveka.
Zalagala se za tog čoveka i onaj njegov izum pozorište, svesna svih njegovih mana, ali i dalje s optimizmom da može da izrodi nešto novo i vredno iz cele situacije sa pandemijom, što bi možda opstalo i u budućnosti. Suptilno koristeći jezik (moglo bi se reći i sa poslovično nemačkom preciznošću), upućivala je na moguće načine kako da se prevaziđu poteškoće u kontekstu pozorišne produkcije. Ovaj nesuđeni jezičar ne ostaje ravnodušan na njene dovitljive konstrukcije: contact without touching; closeness on a distance. A i bez pandemije, iako otvorena za nove umetničke forme ili primenu novih tehnologija, bila je odlučna u definisanju šta je teatar i zbog čega je jedinstven. I sa istom onom preciznošću je pravila distinkcije između pozorišne i drugih umetnosti. Glavni reper za razlikovanje - Čovek, gotovo beskompromisno - na sceni, u gledalištu i u istom prostoru. Kada se stvori interakcija, kako između izvođača i publike, tako i unutar publike, to je čini predstavom. Nemogućnost čoveka da identično ponovi određeni postupak neko bi smatrao nedostatkom u odnosu na mašinu, dok se u ovom slučaju smatra za najveći kvalitet, a doživljaj koji proističe iz svega pomenutog je upravo ono što pozorište izdvaja od ostalih vidova umetnosti. Eto otkud humanizam. A renesansa, ne samo zbog prisustva jedne prave renesansne figure po onom što podrazumeva dobro poznata fraza, već i zbog razloga iz kog je termin i skovan - obnove antike. Profesorka Fišer-Lihte nas je podsetila kako je izgledalo pozorište u antici. Poput agore, i ono je na neki način služilo za razmenu ideja i do danas je zadržalo socijalnu komponentu iako se sam prostor izmenio.
I eto opet te agore, kako samo uspeva Ivanu Medenici da provuče do najsitnijeg detalja celokupnu „arhitekturu“ svog koncepta kroz svaki segment programa. Kad smo kod arhitekture i antike, što mi je mnogo bliži teren, pa i lakše nalazim odogovarajuće analogije, jednom utisku nikako ne mogu da se otmem ni po završetku festivala. Naprotiv! Počevši sa Verom Konjović, preko Ljubice Beljanski i Svetlane Slapšak, i na kraju čuvši Eriku Fišer-Lihte, tamo na agori ispred hrama, delovale su kao četiri stuba - karijatide, koje drže konstrukciju ovogodišnjeg pratećeg programa (prateći samo zbog forme, nikako zbog značaja). Kao da su bile na nekoj „sokratovskoj“ misiji porađanja duša. Čini se da je ovog puta misija bila uspešna i nikako okončana osudama o kvarenju omladine. Tamo na Bitef agori ispred Bitefovog hrama, na skveru nazvanom po kamenu temeljcu svega pod kupolom Bitefa - Miri Trailović.
Jelena Stojanović
