_detail.jpg)
Prof. Dr. Dr. h. c.
илити на српском - непознат терен; пометња у редакцији и страхопоштовање према таквим, врло заслуженим, афилијацијама. Поредећи белешке, схватили смо да је недуго по почетку интервјуа са професорком Фишер-Лихте (и то са цртицом), остало само још веће поштовање. Кроз главу су ми пролазили хуманизам и ренесанса, у свом најширем смислу. Слушали смо особу, сасвим логично, толико ванвременску и са таквом ширином, да термин антропоцентрично звучи потпуно ефемерно и неприменљиво на њено схватање човека.
Залагала се за тог човека и онај његов изум позориште, свесна свих његових мана, али и даље с оптимизмом да може да изроди нешто ново и вредно из целе ситуације са пандемијом, што би можда опстало и у будућности. Суптилно користећи језик (могло би се рећи и са пословично немачком прецизношћу), упућивала је на могуће начине како да се превазиђу потешкоће у контексту позоришне продукције. Овај несуђени језичар не остаје равнодушан на њене довитљиве конструкције: contact without touching; closeness on a distance. А и без пандемије, иако отворена за нове уметничке форме или примену нових технологија, била је одлучна у дефинисању шта је театар и због чега је јединствен. И са истом оном прецизношћу је правила дистинкције између позоришне и других уметности. Главни репер за разликовање - Човек, готово бескомпромисно - на сцени, у гледалишту и у истом простору. Када се створи интеракција, како између извођача и публике, тако и унутар публике, то је чини представом. Немогућност човека да идентично понови одређени поступак неко би сматрао недостатком у односу на машину, док се у овом случају сматра за највећи квалитет, а доживљај који проистиче из свега поменутог је управо оно што позориште издваја од осталих видова уметности. Ето откуд хуманизам. А ренесанса, не само због присуства једне праве ренесансне фигуре по оном што подразумева добро позната фраза, већ и због разлога из ког је термин и скован - обнове антике. Професорка Фишер-Лихте нас је подсетила како је изгледало позориште у антици. Попут агоре, и оно је на неки начин служило за размену идеја и до данас је задржало социјалну компоненту иако се сам простор изменио.
И ето опет те агоре, како само успева Ивану Меденици да провуче до најситнијег детаља целокупну „архитектуру“ свог концепта кроз сваки сегмент програма. Кад смо код архитектуре и антике, што ми је много ближи терен, па и лакше налазим одоговарајуће аналогије, једном утиску никако не могу да се отмем ни по завршетку фестивала. Напротив! Почевши са Вером Коњовић, преко Љубице Бељански и Светлане Слапшак, и на крају чувши Ерику Фишер-Лихте, тамо на агори испред храма, деловале су као четири стуба - каријатиде, које држе конструкцију овогодишњег пратећег програма (пратећи само због форме, никако због значаја). Као да су биле на некој „сократовској“ мисији порађања душа. Чини се да је овог пута мисија била успешна и никако окончана осудама о кварењу омладине. Тамо на Битеф агори испред Битефовог храма, на скверу названом по камену темељцу свега под куполом Битефа - Мири Траиловић.
Јелена Стојановић
