Knjiga Vere Konjović Čekajući BITEF predstavlja izuzetno svedočanstvo o nastanku i trajanju svetskog teatra u Beogradu. Osmišljena kao trijumfalni oproštaj od značajnog segmenta Bitef festivala - Bitefa na filmu, u kojem je autorka neposredno i vrlo predano učestvovala kao umetnički kreator, često i kao realizator programa, knjiga Čekajući BITEF bavi se apsolutno svim dešavanjima i ljudima koji su Bitef učinili posebnim i svetski relevantnim događajem. Može se reći da je to produbljivanje bilo očekivano, jer je Vera Konjović od početka učestvovala u svim dešavanjima oko Bitefa, u početku nenametljivo, prihvatajući različite angažmane, a kasnije sve potpunije, no uvek s izuzetnom posvećenošću i verom u vrednosti manifestacije koju su osmislili Mira Trailović i Jovan Ćirilov.
Knjiga Čekajući BITEF je fragmentarnim ispisima autorke pretvorena u svojevrsnu autobiografiju o drugima u najpozitivnijem smislu upotrebe žanra u duhu Borislava Mihajlovića Mihiza. Trudeći se da ništa ne izostavi i da ne zaboravi nikoga ko je u Beograd povodom festivala stigao i boravio, Vera Konjović je oživela jedan svet čije stvaralaštvo i posebnosti polako blede u sećanjima onih koji su u tom ceremonijalu učestvovali, a mlađim generacijama deluje poput stare skaske. Upravo to živo svedočanstvo, što se otrglo ispod korica Bitefa na filmu, učinilo je da ova knjiga postane, iako mala i lična, važna hrestomatija trajanja Bitefa. Čekajući BITEF izuzetno je vredno štivo i zbog činjenice da je jezik autorke jednostavan i prijemčiv, te radoznali čitalac lako prolazi kroz meandre bitefovskih događaja i priča, sa željom da užitak saznanja traje koliko i sâm Bitef-festival.
Čekajući BITEF nedvosmisleno predstavlja važno štivo, i to ne samo zbog snage teksta, nego i zbog ozbiljnosti pristupa u realizaciji knjige, koja uz osnovni tekst, brojna svedočanstva iz foto-dokumentacije, izbor iz štampe i indeks imena potvrđuje svetsku reputaciju Bitefa.
Miloš Latinović, direktor Bitef teatra
O autorki
Vera Konjović (odlomci iz knjige Čekajući BITEF)
Godine 1976. slavili smo deset uzbudljivih godina Bitefa. Taj Bitef bio je slavljenički i po broju i po kvalitetu priloga, i po značaju i glasovitosti njegovih učesnika. A bio je i Teatar nacija.
Miri Trailović i Jovanu Ćirilovu to nije bilo dovoljno, razmislili su i dosetili se da bi pogodan prilog proslavi bili i filmovi povezani sa teatrom. Radila sam na filmu, u Festu na realizaciji programa, muvala se po pozorištima, prevodila slovenačke predstave na Bitefu, prijateljovala s Mirom i Jovanom, te sam, verovatno, za njih bila prirodni izbor za realizaciju te ideje.
Uspeh programa bio je neočekivan, pa je odlučeno da Bitef na filmu postane stalna prateća manifestacija. Trajala je četrdeset godina.
...
Gledališče, Schauspielhaus, szinház, pozorište, theater - reči za meni dragu ustanovu, na jezicima kojima vladam.
Rano detinjstvo provela sam u Kranju, na Jezerskoj cesti 22, u ulici koja je vodila do zamka „Brdo“, koji je bakina rođaka 1935. prodala knezu Pavlu. Bila sam žgoljava, mrckeljala sam do te mere da me je majka odvela lekaru. Pitao je da li u kući imamo hrane. Zaprepašćena majka je odgovorila: „U izobilju.“ Sledila je dijagnoza: „U punoj kući deca ne umiru od gladi.“ Sate sam provodila za stolom i tvrdoglavo odbijala poneko jelo.
...
U jesen 1940. moje društvo je krenulo u školu. Bila sam najmlađa i mene u školu, o užasa i poniženja, nisu primili. Sačekivala sam novopečene školarce, patila, plakala, pokušavala da učim s njima. Nipodaštavali su me, što je situaciju činilo tragičnijom. Posle mesec dana, mama je otišla u novoizgrađenu školu, jednu od najmodernijih u Sloveniji, i zamolila da me, mimo pravila, prime samo na dan-dva, jer patim i propašću. Nemirna sam, neću izdržati da sedim mirno ni slučajno. Nevoljno su pristali. Posle nedelju dana su zatražili moja dokumenta, postala sam redovni đak. Bila sam nemirna, najbolja učenica u razredu.
Tata je kao rezervni oficir Jugoslovenske vojske 1941. mobilisan. U Kranj su ušli Nemci. Esesovcima su bili potrebni bogati, lepo opremljeni stanovi za oficire i tako su mamu i mene internirali. Srećom, bile smo u prvoj grupi koja je poslata u Smederevsku Palanku, ne u Nemačku. Svaka osoba je imala pravo na jedan kofer. Mama je nosila jedan za mene i nju, a ja sam, budući nejaka, nosila mali ruksak na leđima i mecu u rukama. Ona je bila broj 187, a ja 188.
Baka s tatine strane bila je bogata. Platila je veliku sumu švercerima ljudi da nas prebace iz nemačke okupacione zone u mađarsku, u Novi Sad. Prvi pokušaj nije uspeo, drugi jeste. Odmah smo otputovale u Budimpeštu. Tamo smo tri meseca čekale na lažna dokumenta. Vratile smo se u Novi Sad u predvečerje zlokobne racije. Zahvaljujući susedima Berešima, pekarima Mađarima, ostale smo žive. U februaru, kada na ulicama više nije bilo krvi, a na kućama ostataka ljudskih mozgova, krenula sam u školu - mađarsku. Mama je na neka negodovanja odgovarala: „Koliko jezika znaš, toliko vrediš. Naučiće mađarski pre nego što ovi propadnu.“ Nisam pristala da me upišu u prvi razred. Zar ja, odličan đak, da ponavljam? Ubeđivali su me da je godina poodmakla, da ne znam mađarski… Ponovo sam bila tvrdoglava. Popustili su. Posle dva meseca sam govorila kao Mađarica i razred završila sa odličnim.
Marta 1944. strateške tačke u Mađarskoj zauzeli su Nemci. Prijatelji su udesili da mamu uhapse Mađari i prebace je u zatvor u Budimpešti, da ne bi pala u ruke Nemcima, iz čijeg je logora pobegla. Ostala sam s dugogodišnjom služavkom Piroškom u Novom Sadu, koja se udala i po nagovoru muža odnela iz kuće sve što im se dopadalo. /…/ Kada je počelo bombardovanje Budimpešte, stražari zatvora su se razbežali, a zatvorenici pobegli. Mama se ukrcala u voz za Novi Sad. Više je ležala u kukuruzištima zbog naleta bombardera nego što je putovala. Stigla je posle nekoliko dana izbezumljena i zatekla me samu u bednom stanju.
Oktobra 1944. oslobođeni smo i od Mađara i Nemaca, ali i od mnogo čega drugoga.
…
Krenula sam u prvi razred gimnazije. Čudili su se što ja, koja govorim srpski s jakim mađarskim naglaskom, ne idem u mađarsku školu. Mučili su me č i ć i đ i dž. Više nisam bila tako mala, pa je učenje novog jezika teklo sporije, tek sam na kraju godine postala Srpkinja. Tada je u školama u svim razredima bio obavezan ruski. Učila sam ga do velike mature. U petom razredu sam kao drugi strani jezik odabrala engleski - tada i omiljen i u modi.
Studirala sam u Beogradu jer početkom pedesetih Novi Sad još nije imao univerzitet. Za pomoćni jezik koji se izučavao dva semestra izabrala sam italijanski. Ni ruski ni italijanski nisam naučila.
...
Radila sam i u Biblioteci Matice srpske i naučila mnogo o knjigama i iz knjiga, u Avala filmu sam naučila kako se prave filmovi, u Jugoslavijapubliku šta je privreda, a šta loši međuljudski odnosi, u Festivalu jugoslovenskog filma upoznala sam jugoslovesku kinematografiju i jugoslovenske sineaste. U Festu, koji je prvo bio pri Jugoslavija filmu, a zatim pri Beograd publiku, u kome su bili skupljeni ljudi s konca i konopca, sretala sam starove i starlete iz celoga sveta. Iz Zvezda filma, gde sam se, kao i svuda, naradila, ali i naputovala, otišla sam glavom bez obzira u penziju kad je došao novi direktor koji nije znao ništa o kinematografiji, jer sam se plašila da bih mogla da ispaštam njegove grehe. U mirovini sam počela intenzivnije da prevodim. I da ne zaboravim, jer je važno: Bitef je deo mog života, bez koga bih bila siromašnija.