Kњига Вере Kоњовић Чекајући БИТЕФ представља изузетно сведочанство о настанку и трајању светског театра у Београду. Осмишљена као тријумфални опроштај од значајног сегмента Битеф фестивала - Битефа на филму, у којем је ауторка непосредно и врло предано учествовала као уметнички креатор, често и као реализатор програма, књига Чекајући БИТЕФ бави се апсолутно свим дешавањима и људима који су Битеф учинили посебним и светски релевантним догађајем. Може се рећи да је то продубљивање било очекивано, јер је Вера Kоњовић од почетка учествовала у свим дешавањима око Битефа, у почетку ненаметљиво, прихватајући различите ангажмане, а касније све потпуније, но увек с изузетном посвећеношћу и вером у вредности манифестације коју су осмислили Мира Траиловић и Јован Ћирилов.
Kњига Чекајући БИТЕФ је фрагментарним исписима ауторке претворена у својеврсну аутобиографију о другима у најпозитивнијем смислу употребе жанра у духу Борислава Михајловића Михиза. Трудећи се да ништа не изостави и да не заборави никога ко је у Београд поводом фестивала стигао и боравио, Вера Kоњовић је оживела један свет чије стваралаштво и посебности полако бледе у сећањима оних који су у том церемонијалу учествовали, а млађим генерацијама делује попут старе скаске. Управо то живо сведочанство, што се отргло испод корица Битефа на филму, учинило је да ова књига постане, иако мала и лична, важна хрестоматија трајања Битефа. Чекајући БИТЕФ изузетно је вредно штиво и због чињенице да је језик ауторке једноставан и пријемчив, те радознали читалац лако пролази кроз меандре битефовских догађаја и прича, са жељом да ужитак сазнања траје колико и сâм Битеф-фестивал.
Чекајући БИТЕФ недвосмислено представља важно штиво, и то не само због снаге текста, него и због озбиљности приступа у реализацији књиге, која уз основни текст, бројна сведочанства из фото-документације, избор из штампе и индекс имена потврђује светску репутацију Битефа.
Милош Латиновић, директор Битеф театра
O ауторки
Вера Коњовић (одломци из књиге Чекајући БИТЕФ)
Године 1976. славили смо десет узбудљивих година Битефа. Тај Битеф био је слављенички и по броју и по квалитету прилога, и по значају и гласовитости његових учесника. А био је и Театар нација.
Мири Траиловић и Јовану Ћирилову то није било довољно, размислили су и досетили се да би погодан прилог прослави били и филмови повезани са театром. Радила сам на филму, у Фесту на реализацији програма, мувала се по позориштима, преводила словеначке представе на Битефу, пријатељовала с Миром и Јованом, те сам, вероватно, за њих била природни избор за реализацију те идеје.
Успех програма био је неочекиван, па је одлучено да Битеф на филму постане стална пратећа манифестација. Трајала је четрдесет година.
...
Gledališče, Schauspielhaus, szinház, позориште, theater - речи за мени драгу установу, на језицима којима владам.
Рано детињство провела сам у Kрању, на Језерској цести 22, у улици која је водила до замка „Брдо“, који је бакина рођака 1935. продала кнезу Павлу. Била сам жгољава, мрцкељала сам до те мере да ме је мајка одвела лекару. Питао је да ли у кући имамо хране. Запрепашћена мајка је одговорила: „У изобиљу.“ Следила је дијагноза: „У пуној кући деца не умиру од глади.“ Сате сам проводила за столом и тврдоглаво одбијала понеко јело.
...
У јесен 1940. моје друштво је кренуло у школу. Била сам најмлађа и мене у школу, о ужаса и понижења, нису примили. Сачекивала сам новопечене школарце, патила, плакала, покушавала да учим с њима. Ниподаштавали су ме, што је ситуацију чинило трагичнијом. После месец дана, мама је отишла у новоизграђену школу, једну од најмодернијих у Словенији, и замолила да ме, мимо правила, приме само на дан-два, јер патим и пропашћу. Немирна сам, нећу издржати да седим мирно ни случајно. Невољно су пристали. После недељу дана су затражили моја документа, постала сам редовни ђак. Била сам немирна, најбоља ученица у разреду.
Тата је као резервни официр Југословенске војске 1941. мобилисан. У Kрањ су ушли Немци. Есесовцима су били потребни богати, лепо опремљени станови за официре и тако су маму и мене интернирали. Срећом, биле смо у првој групи која је послата у Смедеревску Паланку, не у Немачку. Свака особа је имала право на један кофер. Мама је носила један за мене и њу, а ја сам, будући нејака, носила мали руксак на леђима и мецу у рукама. Она је била број 187, а ја 188.
Бака с татине стране била је богата. Платила је велику суму шверцерима људи да нас пребаце из немачке окупационе зоне у мађарску, у Нови Сад. Први покушај није успео, други јесте. Одмах смо отпутовале у Будимпешту. Тамо смо три месеца чекале на лажна документа. Вратиле смо се у Нови Сад у предвечерје злокобне рације. Захваљујући суседима Берешима, пекарима Мађарима, остале смо живе. У фебруару, када на улицама више није било крви, а на кућама остатака људских мозгова, кренула сам у школу - мађарску. Мама је на нека негодовања одговарала: „Kолико језика знаш, толико вредиш. Научиће мађарски пре него што ови пропадну.“ Нисам пристала да ме упишу у први разред. Зар ја, одличан ђак, да понављам? Убеђивали су ме да је година поодмакла, да не знам мађарски… Поново сам била тврдоглава. Попустили су. После два месеца сам говорила као Мађарица и разред завршила са одличним.
Марта 1944. стратешке тачке у Мађарској заузели су Немци. Пријатељи су удесили да маму ухапсе Мађари и пребаце је у затвор у Будимпешти, да не би пала у руке Немцима, из чијег је логора побегла. Остала сам с дугогодишњом служавком Пирошком у Новом Саду, која се удала и по наговору мужа однела из куће све што им се допадало. /…/ Kада је почело бомбардовање Будимпеште, стражари затвора су се разбежали, а затвореници побегли. Мама се укрцала у воз за Нови Сад. Више је лежала у кукурузиштима због налета бомбардера него што је путовала. Стигла је после неколико дана избезумљена и затекла ме саму у бедном стању.
Октобра 1944. ослобођени смо и од Мађара и Немаца, али и од много чега другога.
…
Kренула сам у први разред гимназије. Чудили су се што ја, која говорим српски с јаким мађарским нагласком, не идем у мађарску школу. Мучили су ме ч и ћ и ђ и џ. Више нисам била тако мала, па је учење новог језика текло спорије, тек сам на крају године постала Српкиња. Тада је у школама у свим разредима био обавезан руски. Учила сам га до велике матуре. У петом разреду сам као други страни језик одабрала енглески - тада и омиљен и у моди.
Студирала сам у Београду јер почетком педесетих Нови Сад још није имао универзитет. За помоћни језик који се изучавао два семестра изабрала сам италијански. Ни руски ни италијански нисам научила.
...
Радила сам и у Библиотеци Матице српске и научила много о књигама и из књига, у Авала филму сам научила како се праве филмови, у Југославијапублику шта је привреда, а шта лоши међуљудски односи, у Фестивалу југословенског филма упознала сам југословеску кинематографију и југословенске синеасте. У Фесту, који је прво био при Југославија филму, а затим при Београд публику, у коме су били скупљени људи с конца и конопца, сретала сам старове и старлете из целога света. Из Звезда филма, где сам се, као и свуда, нарадила, али и напутовала, отишла сам главом без обзира у пензију кад је дошао нови директор који није знао ништа о кинематографији, јер сам се плашила да бих могла да испаштам његове грехе. У мировини сам почела интензивније да преводим. И да не заборавим, јер је важно: Битеф је део мог живота, без кога бих била сиромашнија.