novo.jpg)
Pod sloganom odloženog 54. Bitefa „Na ivici budućnosti“, Filozofski teatar će se baviti promišljanjem takozvane nove normalnosti - kako će izgledati javna sfera i društveni odnosi nakon pandemije, da li će doći do preoblikovanja institucija ili njihovog potpunog urušavanja, da li zapravo prisustvujemo jednom novom vidu totalitarizma koji se tek rađa? Razgovor će se baviti i novim vidovima ksenofobije i fašizma, kao i povratku izvesnih oblika tiranije i diktature na koje smo skoro pa zaboravili. A opet, postaviće se i pitanje da li će postpandemijsko društvo ipak dovesti do konačnog kraha neoliberalnog kapitalizma, agresivnog sistema vladavine koji se pokazao neodrživim i koji, kako napominje Slapšak, „nikad nije bio stvoren za ljude“. Da li nam se, po njenim rečima, posle virusa mora desiti „neka vrsta ozbiljnog preuređenja društvenih odnosa“, ili ćemo svi zajedno dopustiti da nas ova globalna kriza, koja je iz korena prodrmala svet, na kraju, ipak ničemu ne nauči?
„Filozofski teatar“ je projekat koji je započet u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu 2014. godine sa željom da ponovo uspostavi blisku vezu između filozofije i pozorišta. Kako napominje pokretač projekta Srećko Horvat, „veza između filozofije i kazališta uvijek je bila jača nego veza između filozofije i bilo kojega drugog medija. Najpoznatija i najutjecajnija djela Žan-Pola Sartra nedvojbeno su njegove drame, kao što je i Bertolt Breht promišljanju radikalne politike pristupio upravo kroz kazalište i putem njega razradio svoj epski teatar.“ Pozorište je takođe uvek bilo mesto za aktivno promišljanje društva i društvenih procesa, a Filozofski teatar otvara mesto za javnu diskusiju, što je u ovom trenutku više nego neophodno. U tom smislu Horvat napominje: „Ako iz kazališta ne izađemo kao drugačiji ljudi, čemu onda još uopće kazalište? I zašto uopće još ići u kazalište ako ne očekujemo da će nam se nešto dogoditi, da ćemo nešto osjetiti, da ćemo promijeniti mišljenje, da ćemo vidjeti sebe i upoznati druge.“ Pozorište tako postaje mesto okupljanja različitih društvenih struktura, gde se slušaju predavanja najpoznatijih savremenih filozofa, sociologa, psihoanalitičara, ekonomista, književnika, koji na različite načine govore o današnjem trenutku i predlažu i promišljaju društvene reforme.
Svetlana Slapšak je rođena u Beogradu 1948. Klasična gimnazija u Beogradu. Diploma (1971), magistarski (1976) i doktorat (1984) na Odeljenju za antičke studije, lingvistički smer, Filozofski fakultet, Beogradski univerzitet. Jedna od troje urednika satiričnoga časpisa studenata Filozofskoga fakulteta u Beogradu, Frontisterion, koji je zabranjen i uništen već sa prvim brojem, 1970. godine. Pasoš oduzet od 1968. do 1973, pa ponovo 1975-6, i 1988-9. godine. Saslušavana, praćena i pretučena od policije i tajnih službi. Dobila je univerzitetsku stipendiju i nagradu kao najbolji diplomant Univerziteta u Beogradu 1971. godine. Bila zaposlena u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu (1972-1988). Optužena u sudskom procesu posle denuncijacije iz instituta, izgubila službu posle internog samoupravnog suđenja ogranizovanog u institutu, na sudu oslobođena svake krivice (1988). Predsednica Odbora za slobodu izražavanja Udruženja književnika Srbije 1986-1989, sastavila i izdala preko pedeset peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, državljanstvo dobila 1993, posle mnogih napada i kleveta u slovenačkim medijima. Sa mužem Božidarom, profesorom arheologije na FF Ljubljana, organizovala potpisivanje peticije protiv smrtne kazne 1983, mirovne akcije vodili od 1986. godine. Organizovali akciju „Ćutanje ubija, govorimo za mir“ u Ljubljani, novembar-decembar 1991. godine. Za vreme rata pružili su gostoprimstvo bosanskim i hrvatskim izbeglicama, organizovali su letnju školu za bosanske izbeglice-tinejdžere (1993), koja se zbog velikog zanimanja od prvobitne tri nedelje produžila na četiri meseca. Nekoliko polaznika se zatim upisalo na univerzitete u Sloveniji. Izbačena iz UKS 1996, kako je navedeno - zbog negativnih kritika dela Dobrice Ćosića. Sastavila knjigu o dečijim pravima na BSHC jeziku, kao i na slovenačkom, koja je razdeljena svim osnovnim školama i centrima za izbeglice u Sloveniji. Knjiga je prevedena na albanski i na romski 2006. godine. Predložena, u grupi 1000 žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. godine.
Predavala na mnogim jugoslovenskim, evropskim i američkim univerzitetima. Redovni profesor za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (od 2003), koordinator studijskih programa na ISH (Institutum Studiorum Humanitatis), postdiplomskog fakulteta za humanistiku u Ljubljani (od 1997), dekanka ISH (2003-2014). Otpuštena sa ISH kada su vlasnici prodali fakultet, penzionisana 2014. godine. Na FF u Ljubljani predavala je srpsku i hrvatsku književnost (1985-1992) na slavistici, a Balkanske žene (1995-2012) na sociologiji kulture. Glavna urednica časopisa ProFemina u Beogradu od 1994. godine. Direktorka Srpskog kulturnog centra „Danilo Kiš“ u Ljubljani (2009-2013), umetnička direktorka SKC „Danilo Kiš“ (2013-2019), direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu (IBAMESC) u Ljubljani (2009-).
Nagrade: „Miloš Crnjanski“ za knjigu eseja Hronospore, 1990; American Pen Freedom of Expression Award, 1993; Helsinki Watch Award, 2000; Helen Award, Montreal, 2001; Nagrada „Mirko Kovač“ za knjigu eseja Leteći pilav, 2015; Nagrada Zlatni suncokret za roman Ravnoteža, 2016; nagrada ženske sekcije slovenačkog PEN-a mira, 2017. godine.
Objavila (napisala i/ili uredila) preko sto knjiga i zbornika, preko petsto studija (lingvistika, antičke studije, komparativna književnost, balkanologija, studije roda), preko tri hiljade eseja, tri romana, dve drame (na www.dkis.si), nekoliko komada za Karađoz-pozorište senki, prevode sa grčkoga, novogrčkoga, latinskoga, francuskoga, engleskoga i slovenačkoga. Pisala je kolumne u Književnoj reči, Teleksu, Vremenu, Nezavisnom i drugim časopisima, kao i na portalu Peščanik. U mariborskom Večeru piše rubriku jednom nedeljno već dvadeset dve godine. Novije knjige: Franc Kavčik in antika: pogled iz antropologije antičkih svetov, Narodna galerija, Ljubljana, 2011; Mikra theatrika: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče, Knjižnica Mestnega gledališča ljubljanskega, zv. 156, Ljubljana, 2012; Zelje in spolnost: iz zgodovinske antropologije hrane, Beletrina, Ljubljana, 2013; Antička miturgija: žene, XX vek, Beograd, 2013; Leteći pilav: antropološki eseji o hrani, XX vek, Beograd, 2014; Kuhinja z razgledom, Goga, Novo Mesto, 2016; Kupusara, XX vek, Beograd, 2016; Preživeti i uživati: o antropologiji hrane - eseji i recepti, SPKD, Prosvjeta, Sarajevo, 2016; Ravnoteža (roman), Laguna, Beograd, 2016; libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19. 1. 2017; Antična miturgija, Beletrina, Ljubljana, 2017; Muške ikone antičkog sveta, XX vek, Beograd, 2018; Rod i Balkan (sa Marinom Matešić), Durieux, Zagreb, 2018; Škola za delikatne ljubavnike, (roman), Laguna, Beograd, 2018; Istomesečniki (roman, prevod Ravnoteže), Goga, Novo Mesto, 2018; Leon i Leonina (prevod), Vermilion, Skoplje, 2018; Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče, MGL, Ljubljana, 2018; Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije, Beletrina, Ljubljana, 2019.
Od penzionisanja bavi se pisanjem studija, eseja, priča, drama, romana, putopisa, libreta, kao i dramaturgijom, prevođenjem i pisanjem knjiga iz humanistike, samostalno i u dvojnom autorstvu sa svojim najboljim nekadašnjim studentkinjama-doktorkama humanistike. Drži cikluse predavanja svake godine u Cankarjevom domu u Ljubljani.
Maja Pelević je rođena 1981. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i doktorirala na Odseku za teoriju umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Drame su joj prevedene na mnoge svetske jezike i igrane u zemlji i inostranstvu. Od 2012. bavi se i režijom i autorskim projektima. Sa Milanom Markovićem je 2012. uradila predstavu Oni žive, kada su se učlanili u sedam političkih partija, a 2016. sa Olgom Dimitrijević predstavu Sloboda je najskuplja kapitalistička reč, inspirisanu putovanjem u Severnu Koreju, i jula 2020. Lounli plenet (turistički vodič kroz dis(u)topiju), sa grupom autora. Dobitnica je mnogih značajnih nagrada, među kojima su „Borislav Mihajlović Mihiz“ za dramsko stvaralaštvo 2006. i Sterijina nagrada za najbolji savremeni dramski tekst (Pomorandžina kora) na Sterijinom pozorju 2010. godine. Zajedno sa Srećkom Horvatom u Beogradu je pokrenula Filozofski teatar.