novo.jpg)
Под слоганом одложеног 54. Битефа „На ивици будућности“, Филозофски театар ће се бавити промишљањем такозване нове нормалности - како ће изгледати јавна сфера и друштвени односи након пандемије, да ли ће доћи до преобликовања институција или њиховог потпуног урушавања, да ли заправо присуствујемо једном новом виду тоталитаризма који се тек рађа? Разговор ће се бавити и новим видовима ксенофобије и фашизма, као и повратку извесних облика тираније и диктатуре на које смо скоро па заборавили. А опет, поставиће се и питање да ли ће постпандемијско друштво ипак довести до коначног краха неолибералног капитализма, агресивног система владавине који се показао неодрживим и који, како напомиње Слапшак, „никад није био створен за људе“. Да ли нам се, по њеним речима, после вируса мора десити „нека врста озбиљног преуређења друштвених односа“, или ћемо сви заједно допустити да нас ова глобална криза, која је из корена продрмала свет, на крају, ипак ничему не научи?
„Филозофски театар“ је пројекат који је започет у Хрватском народном казалишту у Загребу 2014. године са жељом да поново успостави блиску везу између филозофије и позоришта. Како напомиње покретач пројекта Срећко Хорват, „веза између филозофије и казалишта увијек је била јача него веза између филозофије и било којега другог медија. Најпознатија и најутјецајнија дјела Жан-Пола Сартра недвојбено су његове драме, као што је и Бертолт Брехт промишљању радикалне политике приступио управо кроз казалиште и путем њега разрадио свој епски театар.“ Позориште је такође увек било место за активно промишљање друштва и друштвених процеса, а Филозофски театар отвара место за јавну дискусију, што је у овом тренутку више него неопходно. У том смислу Хорват напомиње: „Ако из казалишта не изађемо као другачији људи, чему онда још уопће казалиште? И зашто уопће још ићи у казалиште ако не очекујемо да ће нам се нешто догодити, да ћемо нешто осјетити, да ћемо промијенити мишљење, да ћемо видјети себе и упознати друге.“ Позориште тако постаје место окупљања различитих друштвених структура, где се слушају предавања најпознатијих савремених филозофа, социолога, психоаналитичара, економиста, књижевника, који на различите начине говоре о данашњем тренутку и предлажу и промишљају друштвене реформе.
Светлана Слапшак је рођена у Београду 1948. Класична гимназија у Београду. Диплома (1971), магистарски (1976) и докторат (1984) на Одељењу за античке студије, лингвистички смер, Филозофски факултет, Београдски универзитет. Једна од троје уредника сатиричнога часписа студената Филозофскога факултета у Београду, Фронтистерион, који је забрањен и уништен већ са првим бројем, 1970. године. Пасош одузет од 1968. до 1973, па поново 1975-6, и 1988-9. године. Саслушавана, праћена и претучена од полиције и тајних служби. Добила је универзитетску стипендију и награду као најбољи дипломант Универзитета у Београду 1971. године. Била запослена у Институту за књижевност и уметност у Београду (1972-1988). Оптужена у судском процесу после денунцијације из института, изгубила службу после интерног самоуправног суђења огранизованог у институту, на суду ослобођена сваке кривице (1988). Председница Одбора за слободу изражавања Удружења књижевника Србије 1986-1989, саставила и издала преко педесет петиција, међу њима и за ослобађање Адема Демаћија. Чланица УЈДИ-ја. Преселила се у Љубљану 1991, држављанство добила 1993, после многих напада и клевета у словеначким медијима. Са мужем Божидаром, професором археологије на ФФ Љубљана, организовала потписивање петиције против смртне казне 1983, мировне акције водили од 1986. године. Организовали акцију „Ћутање убија, говоримо за мир“ у Љубљани, новембар-децембар 1991. године. За време рата пружили су гостопримство босанским и хрватским избеглицама, организовали су летњу школу за босанске избеглице-тинејџере (1993), која се због великог занимања од првобитне три недеље продужила на четири месеца. Неколико полазника се затим уписало на универзитете у Словенији. Избачена из УКС 1996, како је наведено - због негативних критика дела Добрице Ћосића. Саставила књигу о дечијим правима на БСХЦ језику, као и на словеначком, која је раздељена свим основним школама и центрима за избеглице у Словенији. Књига је преведена на албански и на ромски 2006. године. Предложена, у групи 1000 жена за мир, за Нобелову награду за мир 2005. године.
Предавала на многим југословенским, европским и америчким универзитетима. Редовни професор за антропологију античких светова, студије рода и балканологију (од 2003), координатор студијских програма на ИСХ (Institutum Studiorum Humanitatis), постдипломског факултета за хуманистику у Љубљани (од 1997), деканка ИСХ (2003-2014). Отпуштена са ИСХ када су власници продали факултет, пензионисана 2014. године. На ФФ у Љубљани предавала је српску и хрватску књижевност (1985-1992) на славистици, а Балканске жене (1995-2012) на социологији културе. Главна уредница часописа ПроФемина у Београду од 1994. године. Директорка Српског културног центра „Данило Киш“ у Љубљани (2009-2013), уметничка директорка СКЦ „Данило Киш“ (2013-2019), директорка Института за балканске и средоземне студије и културу (ИБАМЕСЦ) у Љубљани (2009-).
Награде: „Милош Црњански“ за књигу есеја Хроноспоре, 1990; American Pen Freedom of Expression Award, 1993; Helsinki Watch Award, 2000; Helen Award, Монтреал, 2001; Награда „Мирко Ковач“ за књигу есеја Летећи пилав, 2015; Награда Златни сунцокрет за роман Равнотежа, 2016; награда женске секције словеначког ПЕН-а мира, 2017. године.
Објавила (написала и/или уредила) преко сто књига и зборника, преко петсто студија (лингвистика, античке студије, компаративна књижевност, балканологија, студије рода), преко три хиљаде есеја, три романа, две драме (на www.dkis.si), неколико комада за Карађоз-позориште сенки, преводе са грчкога, новогрчкога, латинскога, францускога, енглескога и словеначкога. Писала је колумне у Књижевној речи, Телексу, Времену, Независном и другим часописима, као и на порталу Пешчаник. У мариборском Вечеру пише рубрику једном недељно већ двадесет две године. Новије књиге: Franc Kavčik in antika: pogled iz antropologije antičkih svetov, Народна галерија, Љубљана, 2011; Mikra theatrika: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče, Kњижница Местнега гледалишча љубљанскега, зв. 156, Љубљана, 2012; Zelje in spolnost: iz zgodovinske antropologije hrane, Белетрина, Љубљана, 2013; Античка митургија: жене, XX век, Београд, 2013; Летећи пилав: антрополошки есеји о храни, XX век, Београд, 2014; Kuhinja z razgledom, Гога, Ново Место, 2016; Купусара, XX век, Београд, 2016; Преживети и уживати: о антропологији хране - есеји и рецепти, СПКД, Просвјета, Сарајево, 2016; Равнотежа (роман), Лагуна, Београд, 2016; либрето за камерну оперу Јулка и Јанез, Опера СНГ Љубљана, премијерно изведена 19. 1. 2017; Antična miturgija, Белетрина, Љубљана, 2017; Мушке иконе античког света, XX век, Београд, 2018; Род и Балкан (са Марином Матешић), Durieux, Загреб, 2018; Школа за деликатне љубавнике, (роман), Лагуна, Београд, 2018; Istomesečniki (роман, превод Равнотеже), Гога, Ново Место, 2018; Леон и Леонина (превод), Вермилион, Скопље, 2018; Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče, МГЛ, Љубљана, 2018; Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije, Белетрина, Љубљана, 2019.
Од пензионисања бави се писањем студија, есеја, прича, драма, романа, путописа, либрета, као и драматургијом, превођењем и писањем књига из хуманистике, самостално и у двојном ауторству са својим најбољим некадашњим студенткињама-докторкама хуманистике. Држи циклусе предавања сваке године у Цанкарјевом дому у Љубљани.
Маја Пелевић је рођена 1981. Дипломирала је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду и докторирала на Одсеку за теорију уметности и медија на Универзитету уметности у Београду. Драме су јој преведене на многе светске језике и игране у земљи и иностранству. Од 2012. бави се и режијом и ауторским пројектима. Са Миланом Марковићем је 2012. урадила представу Они живе, када су се учланили у седам политичких партија, а 2016. са Олгом Димитријевић представу Слобода је најскупља капиталистичка реч, инспирисану путовањем у Северну Кореју, и јула 2020. Лоунли пленет (туристички водич кроз дис(у)топију), са групом аутора. Добитница је многих значајних награда, међу којима су „Борислав Михајловић Михиз“ за драмско стваралаштво 2006. и Стеријина награда за најбољи савремени драмски текст (Поморанџина кора) на Стеријином позорју 2010. године. Заједно са Срећком Хорватом у Београду је покренула Филозофски театар.