2020

Погледајте видео представе

О представи

Инспирисан делима Јувала Ное Харарија, представа 2020 бави се људском еволуцијом и судбином. Хараријеве мисли су послужиле као основа за дијалоге, монологе, плесне и музичке сцене које попримају форму научног водвиља. Циљ нам је да створимо паметно, забавно и едукативно дело које се бави еволуцијом, простором, нашим местом у свемиру, егзистенцијализмом и вештачком интелигенцијом. 

Преносећи Хараријев свет на позоришну сцену, позоришни редитељ Ивица Буљан је трагао и за апсолутом, за коначним одговором. Kако је изјавио, „представа 2020 преиспитује шта је то добар живот. Њена средишња тема не само да формулише филозофску или религијску мисао већ у први план поставља људско постојање! Питамо се на који је начин човечанство реализовало два основна идеала: љубав и поштовање другог.“

О ауторима

ИВИЦА БУЉАН је студирао политичке науке и дипломирао француски језик и компаративну књижевност на Универзитету у Загребу. Радио је као позоришни критичар за листове Полет, Старт, Слободна Далмација и Ферал трибјун. Редитељску каријеру је започео 1995, када је у Љубљани поставио Име на врх језика Паскала Kињара. Предмет његовог интересовања су пре свега драматичари-песници какви су Бернар-Мари Kолтес, Пјер Паоло Пазолини, Хајнер Милер, Марина Цветајева, Роберт Валзер, Елфриде Јелинек, Мирослав Kрлежа, Бото Штраус, Ерве Гибер, Ања Хилинг, Јукио Мишима, Данило Kиш. Неке од земаља у којима је режирао су Словенија, Литванија, Француска, Немачка, Норвешка, Сједињене Америчке Државе, Србија, Мађарска, Португал, Белгија, Русија, Црна Гора, Обала Слоноваче, Италија и Албанија. У Хрватском народном казалишту у Сплиту био је на месту програмског директора драме од 1998. до 2001. године. Један је од оснивача Мини Театра у Љубљани и Фестивала свјетског казалишта у Загребу. Од 2014, на месту је програмског директора драме Хрватског народног казалишта у Загребу. Вишеструки је добитник Борштникове награде за најбољу представу, као и других важних позоришних награда Словеније. Осим тога, освојио је и Стеријину награду, Вјесникову награду, Награду „Дубравко Дујшин“, Награду „Бранко Гавела“, Награду „Петар Бречић“, као и Награду града Хаване. Године 2012, добио је највише уметничко признање Републике Словеније, Прешернову награду за извођачке уметности. Носилац је Ордена уметности и књжевности који додељује Република Француска. 

ПЕТРА ПОГОРЕВЦ је дипломирала компаративну књижевност и енглески језик и књижевност на Факултету уметности у Љубљани. У периоду између 1993. и 2007, активно се бавила новинарством, критичким радом, публицистиком и превођењем из области културе. Године 2007. запослила се у Местном гледалишчу љубљанском као драматург и уредник едиције Библиотека МГЛ из области теорије и историје модерног перформанса, у оквиру које до сада као уредник потписује тридесет књига из области драмске и позоришне теорије, историје и праксе. Године 2017. уписала је докторске студије на Одсеку за драматургију и извођачке уметности на Академији за позориште, радио, филм и телевизију у Љубљани. Од словеначког удружења писаца је 2005. године добила Награду „Јосип Стритар“ за најбољег књижевног и позоришног критичара. За вођење ЛЦТ библиотеке, Удружење драмских уметника Словеније наградило ју је 2016. ловоровим венцем за уметничка достигнућа.

АХМЕД СОУРА је рођен у Банфори, Буркина Фасо. До своје двадесете године бавио се плесом (брејкденс и поп) и био самоуки акробата, да би се, потом, школовао на Националном институту за уметност и културу у Буркини Фасо, као и у Националном центру за кореографију у Монпељеу од 2003. до 2007. године. Ахмед се, после тога, придружује компанији Буркинабе, под вођством Ирене Тасембедо, у којој остаје пет година, током којих путује на турнеје по Африци и Европи. Соура 2010. наступа у опери Via Intollérenza II Kристофа Шлингенсифа (1. награда за режију на фестивалу Театертрефен у Берлину 2011). Од 2012. је наступао у Дојче опер Берлин у Вердијевом Реквијему, као и у Заљубљен у три наранџе и Девојчици са шибицама. Августа 2013. Ахмед се прикључује компанији Kристофа Винклера у раду на представи Das wahre Gesicht - ein Stück über den Kapitalismus, за коју 2014. добија Награду „Фауст“. Током 2014. сарађивао је са швајцарском компанијом из Берна, Позориштем Пинк мама, с којом је 2015. био на турнеји у Пољској. Истовремено је у Буркини Фасо основао KОРО / Kомпањи Ахмед Соура, с  намером да развије сопствени кореографски рукопис, те поставио соло-наступе A to, Rien ne m'appartient, Ecrazement 100Sens, En opposition avec moi (трећа награда на Међународном фестивалу плесног театра у Штутгарту 2011), 166 (друга награда на Need to Dance 2013). Редовно држи курсеве савременог плеса, као и курсеве традиционалних плесова Буркине Фасо у Немачкој, Француској, Швајцарској и Бразилу. 

МИРЈА ВРХОВНИK СМРЕKАР је словеначки композитор и музичар. Од 1989. дубоко је посвећен истраживању своје уметности на пољу позоришта и филма. То је резултирало богатим музичким опусом за више од сто тридесет позоришних продукција у Словенији, Хрватској, Француској, Италији, Аустрији, Немачкој, Холандији, Норвешкој, Литванији итд.; оригиналном музиком за тринаест дугометражних и неколико кратких филмова, камерном опером, два гудачка квартета, ораторијумом и двоструким концертом за виолину. Године 1998. оснива позоришну трупу Бетонтанц, с којом иде на турнеје широм света. Његов рад је оставио неизбрисив траг на сцени позоришне музике и у представама проминентних позоришних редитеља попут Ивице Буљана, Матеја Kолежника, Мартина Kушеја, Јанеза Пипана, Вита Тауфера, Ерика Улфсбија и многих других. Врховник Смрекар је освојио неколико државних и међународних награда, међу којима и Борштиникову награду за музику, а 2017. је овенчан највишим словеначким уметничким признањем, наградом Прешернове фондације за најновија музичка дела за позориште и филм. У разним школама и на многобројним курсевима предаје сценску музику, а стално је ангажован на месту перкусионисте у чувеном словеначком џез ансамблу Боса де ново, који ће ускоро прославити двадесет година постојања. 

АНА САВИЋ ГЕЦАН студирала је Модни дизајн на Текстилно-технолошком факултету у Загребу и од тада креирала више од стотину костима за филм, позориште, телевизију и видео. Осим костимографије, бави се и сценографијом. За свој позоришни рад освојила је неколико награда у раду са Робертом Валтлом на представама за децу. Од 2002. сарађује са Ивицом Буљаном на многобројним представама, са редитељем Матејом Kолежником, редитељем Kрешимиром Доленчићем на многим драмама и операма. На филму је сарађивала са Лукасом Нолом и Далибором Матанићем. Златну арену у Пули за најбољег костимографа освојила је три пута. Ван Хрватске, радила је у Словенији, Италији, Немачкој, Португалу, Норвешкој, као и у позоршту Ла мама у Њујорку.

Извод из критика

„Харари савременом гледаоцу саветује да боље упозна самога себе. Редитељ Ивица Буљан то сугестивно истиче режијом у којој је уочљиво да човек, јурећи за срећом,  постаје роб тржишта и чулних уживања.“

Марјана Равњак, ТВ Словенија 1

„...Осећа се да су се ствараоци добро сналазили и у процесу настајања и у презентацији  представе 2020. Задатак је, несумњиво, био захтеван: удубити се у визију човечанства, гледати уназад и унапред, проучити прошлост - грађу која измиче - од Великог праска до данас, упрегнути имагинацију у сам почетак, објаснити нека питања еволуције, егзистенције, вештачке интелигенције, удобног живота, и преточити све то у представу...“

Ненад Јелисијевић, performans.si

„Ова представа је ода ’devised’ позоришту. Она се препушта његовим принципима и креативности појединца, уз Буљанову режију која прераста у више режија индивидуалних режија (овде су глумци много више од глумаца), у намери да увеже густе мреже тема и форми. Током нешто више од три сата, публика, под вођством извођача, путује кроз људску историју, путује светом кроз његове културе, гледа ка будућности и преиспитује садашњост неоптерећена логиком линеарног времена.“

Јака Смеркољ Симонет, Kоридор