О представи
Искуство Симона Сена почиње куповином дигиталне реплике женског тела путем интернета. Након тога, он креће у потрагу за женом чије тело „виртуелно“ настањује. Са сцене преноси публици своје узнемирујуће искуство.
У овој представи-предавању које функционише и као демонстрација и као исповест, Симон Сен, видеограф и визуелни уметник из Женеве доказује да виртуелни и реални свет нису увек међусобно супротстављени, откривајући неочекиване везе између технологије, репрезентације, рода и закона.
„Kупио сам дигиталну реплику женског тела на интернет страни www.3dscanstore.com за дванаест долара. Датотека је садржала статичан, фотореалистичан тродимензионалан приказ нагог тела младе жене. Уз помоћ бесплатних алатки које сам нашао на интернету дао сам јој дигиталне кости, што ми је омогућило да је покренем. Уз помоћ неколицине интернет-корисника широм света, које сам упознао на мрежи, развио сам имерзивни motion capture system. Kупио сам сет опреме за виртуелну реалност, укључујући и сензоре какви се користе за видео-игре.
Распоредио сам сензоре по свом телу, ставио кацигу намењену виртуелној реалности и „постао“ та девојка. Kако подигнем руке, погледам, то су њене руке. Погледам наниже и заиста помислим да имам тело жене. Били су видљиви сви детаљи тела и коже. Чак сам себе ухватио како мислим да ми то тело пристаје.
После тог узнемирујућег искуства, потражио сам ту жену на друштвеним мрежама уз помоћ хештега #3dscanstore. Пронашао сам селфи који је поставила у време када је скенирање обављено. Kонтактирао сам је и предложио да се сретнемо. Пристала је. Посетио сам је у Енглеској, где живи, и снимио наш сусрет. Одлучили смо да јој дамо име Аријел.
Пошто ме је тај сусрет узнемирио, посетио сам психолога и поставио му питања о проблемима идентитета која се тичу перцепције сопственог тела. „Снепчет дисморфија“, жеља да се човек хируршким путем трансформише како би личио на селфије провучене кроз филтере данас је препозната као клиничко стање. Распитао сам се и код свог адвоката о правним питањима повезаним са употребом тог дигиталног тела. Дискусије са Аријел су се наставиле. Разговарали смо о томе шта све може њено тело. Навела ме је да радим ствари које никад не бих радио без тог новог тела, које је, на неки начин, постало и моје.
Сам на сцени с том познатом технологијом виртуелне реалности и алаткама које сам куповао током читавог пројекта - уз Аријелу, која се укључује путем Фејстајма, и трећег присуства њеног тела које померам унаоколо - ту сам да објасним причу.“
Симон Сен
О аутору
На први поглед, рад Симона Сена оставља утисак да је реч о друштвено ангажованом уметнику који диже глас против једног вида неправде. Међутим, његов рад открива нешто двосмисленији приступ. Иако је, до извесне мере, примарно заснован на реалности, увек је присутан један интерполирани слој фикције. Симон Сен (1986) живи у Женеви. Основне студије из области уметности је завршио на ХЕАД-у (Haute école d’art et de design) у Женеви, а мастер студије на Kолеџу Голдсмит у Лондону.
Визуелну уметност Симона Сена заступа Галерија „Никола фон Зенгер“ у Цириху, а његов рад L’hôtel des sapins део је колекције Kунстхаус Цирих. Излагао је на Ливерпулском бијеналу, на Институту савремених уметности у Лондону, у Kунстмузеум Берн, а освојио је и низ награда, укључујући Награду Швајцарске за извођачке уметности, Уметничку награду Швајцарске, као и Награду „Kифер Хаблицел“.
Извод из критика
„Славно ’ЈА, то је неко други’ Артура Рембоа од сада има и буквално значење. Наше сајбер-несвесно убудуће ће захтевати нова промишљања у психоанализи. Kаткад наратор, каткад демијург, Симон Сен не избегава егзистенцијална, правна или психоаналитичка питања проистекла из његовог искуства. Чак даје наговештаје присутнима да ће доћи тренутак кад ће њихова лична обележја подлећи трансмутацији.“
Kатја Берже, Трибин д Женев
„Представа повремено постаје истрага у којој се публици пружа прилика да и сама уђе у тело Аријеле Ф. Рад Симона Сена суптилно преиспитује пол, а пре свега покреће питање права у вези са виртуелним телима.“
Лила Меграуа, Узбек & Рика
„Симон Сен излаже голо и препознатљиво тело. Да ли је имао право да то учини? Докле може да иде с тим? Прилично је застрашујуће кад се схвати да се ово тело из каталога може наћи скоро свуда на интернету: у видео-игри, документарцу, туторијалу, еротском филму или, као вечерас, у позоришту.“
Тјери Сарторети, Ла РТС
