Jednom davno, Piter Bruk je sve jednostavno objasnio: za pozorište je nužan samo prazan prostor, jedan čovek koji nešto izvodi i drugi koji ga posmatra. Savremene studije pozorišta i izvođenja, konkretnije, koncept autopoetičke povratne sprege prof. dr Erike Fišer-Lihte, teorijski produbljuje to shvatanje. Prema Fišer-Lihte, ono što glumci, reditelji i drugi umetnici spremaju, a zatim i izvode na sceni, nije predstava, već samo inscenacija. Tek u situaciji telesnog koprisustva izvođača i gledalaca, dakle onog koje se odigrava u fizičkom prostoru, uspostavlja se dotična autopoetička povratna sprega, kontinuirani energetski, emocionalni i duhovni protok i razmena između ove dve grupe i samo je taj „događaj“ - predstava. Drugim rečima, predstavu konstituišu sam taj protok, razmena, ona nema materijalni kvalitet; jednom kad se predstava završi, ne ostaje nikakav artefakt, već samo materijalni tragovi njenog bivšeg (efemernog) postojanja.
Kakve izazove ovakvom shvatanju pozorišta i izvođačkih umetnosti nanosi - globalna pandemija? U uslovima obaveznog telesnog distanciranja, koje pogrešno nazivamo „socijalnim“, ova, estetska suština pozorišta ozbiljno je ugrožena: zato je u mnogim delovima sveta, pa i u nas, teatar mesecima bio jedna od retkih ljudskih delatnosti koja je bila potpuno ukinuta. Pozorište se dovijalo na različite načine da opstane, a pre svega emitovanjem snimaka predstava na internet platformama. To je jeste racionalno, pragmatično rešenje u situaciji krize, ali da li se takav medijski format može proglasiti pozorištem, makar ga nazivali i digitalnim? Da li se snimci predstava ikako mogu odrediti kao digitalno pozorište, ili je to, ipak, utemeljena odrednica samo za vid performansa koji promišljeno, konceptualno prožima fizičku i virtuelnu realnost?
Čini se da je, bez obzira na lavinu nekompetentnog tumačenja digitalnog teatra s kojim smo u pandemiji suočeni, mnogo lakše dati odgovor na ovo pitanje, nego na jedno srodno, a koje direktno proističe iz umetničkog fokusa 54. Bitefa, tj. Bitef-Prologa. Reč je o preispitivanju živog prisustva izvođača na sceni kao preduslova autopoetičke povratne sprege. Kako ova teorija opstaje, kako joj pružiti dodatnu potporu kad se živim izvođačima na sceni pridružuju ili ih čak zamenjuju - dronovi, avatari, hologrami i roboti? Da li se može zamisliti sveobuhvatna razmena, tok, između takvih izvođača i publike ako se ne pretpostavi postojanje veštačke intelignecije?
Na ova i slična naučna pitanja umetnički direktor Bitefa, Ivan Medenica, vodiće razgovor sa prof. dr Erikom Fišer-Lihte, za ovu temu možda i najmerodavnijim svetskim stručnjakom.
Profesorka, doktorka i počasna doktorka Erika Fišer-Lihte jedna je od najplodnijih naučnika iz oblasti izvođačkih umetnosti u nemačkim akademskim krugovima. Direktorka je Međunarodnog istraživačkog centra „Interweaving Performance Cultures“ (od 2008) na Univerzitetu Fraje u Berlinu. Članica je Evropske akademije, Akademije nauka Getingena, Nacionalne akademije nauka „Leopoldina“, Berlinsko-Brandenburške akademije nauka, Međunarodni počasni član Američke akademije nauka i umetnosti. Gostujući je profesor u Kini, Indiji, Japanu, Rusiji, Norveškoj, SAD, Švedskoj, Portugaliji, Španiji, Brazilu i na Kubi.
Bavi se istraživanjem u oblasti estetike, istorije i teorije pozorišta. Poslednjih decenija, njeno sveobuhvatno delo je u velikoj meri uticalo na razvoj discipline studija pozorišta i izvođačkih umetnosti. Isticanjem u prvi plan performansa i interakcije između performera i gledaoca, ona ukazuje na transformativnu snagu koju predstave mogu da imaju nad svojim učesnicima. To predstavlja osnovu njenog istraživanja estetike i politike predstava, kao i znanja koje one generišu, i srodnih epistemologija. Objavila je veliki broj dela, među kojima su knjige iz oblasti teorije i istorije pozorišta i performansa, tačnije semiotike i performativnosti, kao i estetike i fenomena INTERART.
Prof. dr Fišer-Lihte je autor dela Transformativna estetika (2018, sa B. Vištucom), Tragedija istrajnosti: postavke grčkih tragedija i kulturni identitet Nemačke od 1800. (2017), Politika preplitanja kultura performansa (2014).