Једном давно, Питер Брук је све једноставно објаснио: за позориште је нужан само празан простор, један човек који нешто изводи и други који га посматра. Савремене студије позоришта и извођења, конкретније, концепт аутопоетичке повратне спреге проф. др Ерике Фишер-Лихте, теоријски продубљује то схватање. Према Фишер-Лихте, оно што глумци, редитељи и други уметници спремају, а затим и изводе на сцени, није представа, већ само инсценација. Тек у ситуацији телесног коприсуства извођача и гледалаца, дакле оног које се одиграва у физичком простору, успоставља се дотична аутопоетичка повратна спрега, континуирани енергетски, емоционални и духовни проток и размена између ове две групе и само је тај „догађај“ - представа. Другим речима, представу конституишу сам тај проток, размена, она нема материјални квалитет; једном кад се представа заврши, не остаје никакав артефакт, већ само материјални трагови њеног бившег (ефемерног) постојања.
Kакве изазове оваквом схватању позоришта и извођачких уметности наноси - глобална пандемија? У условима обавезног телесног дистанцирања, које погрешно називамо „социјалним“, ова, естетска суштина позоришта озбиљно је угрожена: зато је у многим деловима света, па и у нас, театар месецима био једна од ретких људских делатности која је била потпуно укинута. Позориште се довијало на различите начине да опстане, а пре свега емитовањем снимака представа на интернет платформама. То је јесте рационално, прагматично решење у ситуацији кризе, али да ли се такав медијски формат може прогласити позориштем, макар га називали и дигиталним? Да ли се снимци представа икако могу одредити као дигитално позориште, или је то, ипак, утемељена одредница само за вид перформанса који промишљено, концептуално прожима физичку и виртуелну реалност?
Чини се да је, без обзира на лавину некомпетентног тумачења дигиталног театра с којим смо у пандемији суочени, много лакше дати одговор на ово питање, него на једно сродно, а које директно проистиче из уметничког фокуса 54. Битефа, тј. Битеф-Пролога. Реч је о преиспитивању живог присуства извођача на сцени као предуслова аутопоетичке повратне спреге. Kако ова теорија опстаје, како јој пружити додатну потпору кад се живим извођачима на сцени придружују или их чак замењују - дронови, аватари, холограми и роботи? Да ли се може замислити свеобухватна размена, ток, између таквих извођача и публике ако се не претпостави постојање вештачке интелигнеције?
На ова и слична научна питања уметнички директор Битефа, Иван Меденица, водиће разговор са проф. др Ериком Фишер-Лихте, за ову тему можда и најмеродавнијим светским стручњаком.
Професорка, докторка и почасна докторка Ерика Фишер-Лихте једна је од најплоднијих научника из области извођачких уметности у немачким академским круговима. Директорка је Међународног истраживачког центра „Interweaving Performance Cultures“ (од 2008) на Универзитету Фраје у Берлину. Чланица је Европске академије, Академије наука Гетингена, Националне академије наука „Леополдина“, Берлинско-Бранденбуршке академије наука, Међународни почасни члан Америчке академије наука и уметности. Гостујући је професор у Kини, Индији, Јапану, Русији, Норвешкој, САД, Шведској, Португалији, Шпанији, Бразилу и на Kуби.
Бави се истраживањем у области естетике, историје и теорије позоришта. Последњих деценија, њено свеобухватно дело је у великој мери утицало на развој дисциплине студија позоришта и извођачких уметности. Истицањем у први план перформанса и интеракције између перформера и гледаоца, она указује на трансформативну снагу коју представе могу да имају над својим учесницима. То представља основу њеног истраживања естетике и политике представа, као и знања које оне генеришу, и сродних епистемологија. Објавила је велики број дела, међу којима су књиге из области теорије и историје позоришта и перформанса, тачније семиотике и перформативности, као и естетике и феномена ИНТЕРАРТ.
Проф. др Фишер-Лихте је аутор дела Трансформативна естетика (2018, са Б. Виштуцом), Трагедија истрајности: поставке грчких трагедија и културни идентитет Немачке од 1800. (2017), Политика преплитања култура перформанса (2014).