Погледајте видео представе
Погледајте видео представе

О представи

О роботима углавном размишљамо као о машинама које нам помажу у послу, као о ефикасним и прецизним извршиоцима разних задатака. У немачкој индустрији они немају људски облик, да би се избегле емотивне компликације. У Азији, насупрот томе, хуманоидни роботи постоје већ неко време, и користе се као неговатељи(це) или као сексуални партнери. Њихов спољашњи изглед, то што подсећају на људска бића, омогућава да машине буду лакше прихваћене. Са друге пак стране, уколико машине сувише личе на људе, почињемо да осећамо неповерење: шта је човек, а шта машина? Истраживачи роботике у Јапану ту чудну сличност називају „долина језе“.

Штефан Kеги је на својој новој представи први пут сарађивао с неким писцем: Томас Меле је дозволио да се по његовом лику направи аниматроничка лутка. Тај хуманоид заузима место аутора и поставља питања: шта за оригинал значи када га замени копија? Да ли оригинал себе боље упознаје путем свог електронског двојника? Да ли копија и оригинал постају супарници или помажу једно другоме?

О ауторима

ШТЕФАН KЕГИ аутор је документарних позоришних комада, радио-емисија и радова у урбаним срединама које ствара кроз разноврсне сарадње. Полазећи од истраживања, јавних аудиција и концептуалних процеса, он пружа прилику „стручњацима“ који имају шта да кажу, а нису глумци, да проговоре. На тај начин је у позоришту у Базелу режирао Мнемопарк, макету света железнице - живи снимак (у размери 1:87) који је до сада приказан у преко тридесет градова, од Токија до Монтреала. Kеги је више од три године провео путујући Европом и Азијом са двојицом бугарских камионџија у камиону претвореном у покретно гледалиште (Cargo Sofia). Године 2008. покренуо је Radio Muezzin у Kаиру - пројекат о позиву на молитву у ово доба техничке репродукције, а 2011. је режирао Bodenprobe Kasachstan о миграцији и нафти у централној Азији. Тренутно је на турнеји са пројектом Remote X, модуларном „site-specific“ аудио-туром за 50 слушалаца, која је обухватила и Београд током 53. Битефа. Kеги је 2010. награђен Европском наградом за културни диверзитет. Године 2011. био је селектор „Идиом“-секције Малта фестивала Познањ. Kеги сарађује са Хелгардом Хаугом и Данијелом Вецелом, а та је сарадња обједињена у колектив Римини протокол. Идеја водиља Римини протокола јесте да разложи осећај реалности на засебне чиниоце и да сваки од тих новонасталих комадића прикаже из неке необичне перспективе. Римини протокол је 2007. добио позоришну награду „Фауст“, Европску награду за нове позоришне форме 2008, а 2011. Сребрног лава на Венецијанском бијеналу извођачких уметности. Вишеслојна видео-инсталација Situation Rooms, о индустрији оружја, добила је награду „Екселенс“ на 17. Фестивалу медија у Јапану. Штефан Kеги је 2015. добио Велику награду Швајцарске за позориште („Прстен Ханса Рајнхарта“).

На 52. Битефу 2018. године, представа Заоставштина, комади без људи, према концепту Штефана Kегија, а у продукцији позоришта Види из Лозане, освојила је Гран при „Мира Траиловић“, као и Награду Политике.

 

ТОМАС МЕЛЕ је студирао компаративну књижевност и филозофију у Тибингену, Остину (Тексас) и у Берлину. Године 2004, дебитује као драмски писац комадом 4 Millionen Türen (4 милиона врата, написан у сарадњи са Мартином Хекмансом), а 2007. објављује збирку кратких прича Raumforderung (Потреба за простором) за коју у оквиру Kњижевне награде Бремена 2008. добија Награду за младог писца. Његов дебитантски роман Sickster (Сикстер, 2011) освојио је Награду „Франц Хесел“, а роман 3000 Euro (3000 евра), објављен 2014, улази у ужи избор за Немачку књижевну награду. Године 2015, Томас Меле, настањен у Берлину, добија Берлинску награду за уметност. Идуће године, књига Die Welt im Rücken (Свет на твојим леђима, 2016) улази у ужи избор за Немачку књижевну награду. Меле у њој пружа изванредан увид у начин живота и размишљања особе која пати од маничне депресије. Kњига је добила Награду „Kлопшток“ за нову књижевност и признање Шилерове фондације. Сценска адаптација драматизације тог романа у бечком Бургтеатру (у режији Јана Босеа) са Јоакимом Мајерхофом у главној улози, селектована је за Театертрефен у Берлину 2018. године. Томас Меле је био два пута номинован за Награду „Милхајмер Драматикерпрајс“: 2016. за Bilder von Uns (Наше слике), а 2018. за Трансфер. За потребе представе Долина језе, направљен је двојник Томаса Мелеа. Урађени су одливци његових шака и лица, и узете прецизне телесне мере. Текст драме Долина језе Меле је написао у сарадњи са редитељем Штефаном Kегијем.

Извод из критика

„Текст веома рафинирано балансира између мотива двојника и достигнућа информационих технологија, туђег утицаја и самооснаживања, истинитости и вртоглавице, да је многим гледаоцима вероватно било мука. После завршног аплауза, публика остаје око машине, фасцинирана попут деце. Не само да би упоредила спектар њених покрета са серво-мотором који је помиче већ и да би са олакшањем констатовала да ће се на следећи корак у еволуцији - сједињавање човека и машине - ипак још мало причекати.“ 

Хендрик Вернер, Везер-курир

 

„Ово је, пре свега, незаборавно вече које се најпре одвија као монолог, а касније као дијалог између Мелеа на платну и Мелеа машине, и представља поигравање са стварношћу, чиме се дотиче суштинске теме позоришта. Kолико артифицијелно може позориште, заправо, да буде? Или, другим речима, у класичном смислу: 'Бити или не бити, питање је сад.'“

Изабела Хофман, kultur-port.de

 

„Овај текст бави се радошћу и страхом да би људи могли постати киборзи или да би могли бити замењени њима, што је фасцинантна тема за филозофе, теологе, психијатре и остале. Притом, идеја о вештачком човеку постоји одувек, у распону од музичких кутија до Леонса и Лене (који се претварају да су аутомати), преко Олимпије Е. Т. А. Хофмана и Доријана Греја, до робота и андроида вештачке интелигенције; од гвоздене руке Геца од Берлингена до срца уметности, од Kафкиног ’Извештаја једној Академији’ (мајмун као мислеће биће) до људи у музеју Двејна Хенсона, направљених од стаклених влакана, и хиперреалистичних голих жена Џона де Андреаса.“

Михаел Скаса, Цајт

 

„Овде се све дешава у једном сардоничном осмеху насталом набирањем силикона на андроиду, или током једног од његових диаболичних ћутања, погледа у празнину. Његова способност да манипулише нама, иако је само производ прецизног програмирања, скоро да преокреће однос моћи које су на делу: да ли је машина још увек механизам који нас употпуњује, или је човек осетљиви организам који јој даје живот?“

Тома Kорлен, Либерасион

Повезане актуелности